Дело

102 Д Е Л 0 еру-у дочекао оријент-експрес који би га довезао у Париз прекосутра у јутру. И овај човек коме је претио један најтежи рок^ коме he се, после четрдесет и осам сати, поднети на исплату једна признаница чпји је износ бпо његова будућност, тај човек проведе два дана која су следовала у грозници, у активној грозници, живој, готово срећној. Јутро је провео шетајући се по дивној хајделбершкој околини: сунце ју је палило својом бледом новембарском светлошћу, црвени урес дрвећа откидао се при најмањем ветрићу; и Филозофенвег и Кенигстун никад му се не учинише лепшим и угоднијим. II за Хајделберг, као за Хамбург, и за Кронберг, имао је тајанствену наклоност у којој ми улепшавамо она места где смо много живели, много волећи или много патећи. Ноћу је мало спавао; та ноћ без сна не учини му се ни дуга ни тешка, и кад је у прву зору сео у воз, задрхта при помисли да ће га тај воз носити у Француску... Најзад, најзад се завршавало изгнанство, враћао се! Чекала су га нова пскушења, ишао је да коначно разбије своје снове, али враћао се! Јест, он се некад заносио равнодушним космополитизмом једног Бајрона, једног Стендала; смејао се на привлачну моћ домовине. Али она је дакле постојала за њега, као и моћ љубави. Убрзо је заспао. Кад се пробудио, сунце је сијало, већ високо, на сивоме небу; воз је јурио преко једноликих равница, кроз оголеле шуме: то је Француска била! Испитујући своје срце, бојећи се могућне несвестице, Морис се зачуди кад виде како се помирио са својом жалошћу. „То је зато шта ћу видети Јулију, мишљаше. Јадна моја пријатељица, она ме много воли“. Сети се кад се раније враћао с пута,у оно красно време њихове љубавн, кад је долазио у Париз после кратких одсустава, како га је његова драгана чекала на станици, као каква силуета, како су падали непрестано једно другом у загрљај док су их кола одводила у улицу Шамбиж. Тако жестоко буђење успомена узнемири га, и он осети колико је још воли, ту остављену за коју је мало час рекао: „Колико ме воли!“ — „Али какав сам ја човек, какав изузетак, колико сам безразложан? Јулнја је претња мојој будућности, моје скривено зло, и ја је волим!“ Да, требало је да дође у склад са самим собом: нотреба да је опет види, да се прнбије уз њу, од када је то пригрљавање било са свом близу, постајала је силна у њему. „Сад ћу је видети“, помисли, срца испражњена узбуђењем, кад је воз ишао фасадама