Дело

104 Д Е Л 0 црну косу свог пријатеља; није их одвајала, није их могла више одвојити, јер је врло добро знала да је то бно последњп, последњи нољубац; једна једина реч коју би пзговорили прекинула би овај занос... Све би било свршено. Тада Морис, чије срце и уста беху као запечаћени очекивањем неког изванредног догађаја, осети да му њене сузе влаже косу, за тим чело, па очи и образе... Те сузе текле су како не теку обичне сузе, текле су без јецања, обилно и у ћутању, текле су као крв из отворене ране. Он се бојао, одиста бојао, те подиже своју разбарушену главу; превелики људски бол илаши нас као и лудило. Про* шапута: — Шта ти је... Јулија? Кажи! Шта ти је?... За што тако плачеш?... Ти ме плашиш... Она се јако приби уз њега. — Свршено је, шапатом рече. 0 мили мој, свршено је! Оп је није добро схватио; али га та реч убоде у срце, као хладан мач. Нешто, неко, она, он, прошлост — није знао шта, — нешто је умирало у том тренутку, код њега, код ње, међу њима... то је осећао. Грчевнто се ухвати за хаљину своје драгане и потражи њена уста, која је она склањала. — Шта то кажеш? Свршено? Ништа није свршено... Ја сам ту, Јулија... Погледај ме! Вратио сам се... Ти ме дакле више не волеш? Нећеш да ме загрлиш? Она га одби покретом у коме је хтео ипак да види мало милоште. Воља да не попусти у разнежености заустави јој сузе. — Молим те... Морисе! Он управи на њу своје очајне очи. — Па зашто ме одбијаш? Ја те волим! — Саслушај ме! рече му она. Имај сажаљења ирема мени! Немој да патим више но што треба. Знаш добро да је све свршено. Он упорно понови; — Ја те волим! И није лагао. Он се страшио своје неодлучности и својих неверстава: сад се осећао несиособним да остави Јулију. — Ја сам тврдо решена, продужи она. Враћам те себи самом, драги мој. Ожени се и (њезин глас се промени) буди срећан! — Ја те волим! понови Морнс. Само тебе хоћу.