Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 105 II сад је он, ослоњен челом на колена своје пријатељице, 'ocehao како му сузе навиру на очи, односећи собом његову прошлост, његову љубав, срце његово, њега самог. Држећи лако руку на коси младог човека, Јулија настави: — Немој мислити да се љутим на тебе... Ја се нисам променила... Нити ћу се променити... Ја ћу увек бити иста за тебе, — то је сушта истина! ... Много сам те волела, драги мој! И сад хоћу, као пре, да ти будеш срећан. Што ми је данас тешко, то је за то што те ја не могу више учинити срећним у будућности. То је моја несрећа, знаш ли... Морис промуца: — Јулија!... Јулија моја!... Моја Ју! — Ти ћеш опет мало волети твоју несрећну Ју

је ли? Кад помислиш на њу... после... знаш... рећи ћеш да није била њезина кривица... што си ти био тако млад, толико млад за њу! Мисли о њој увек оно што сад мислиш, драги мој. Сад ти је тешко да ме оставиш, то видим... Не нодижући главу, али обухвативши стас Јулијин и стегнувши га, Морис бурно понови: — Нећу, нећу! Она пусти да се умири његово уздрхтало тело, откопча му руке благим покретом, и рече: — Идем. Да ли је сањао? Да ли је заиста хтела тако да оде, одвоји од њега? Никад он није предвиђао овакав крај њихове љубави... Он га је пренеражавао, обезоружавао. Обеси јој се о руке: — Стани Јулија!... Та то није могућно! Ти нећеш ићи, је ли? нећеш ме оставити? Шта сам ти учинио да ме остављаш? — С Богом! рече она. Треба да се вратим. Дођи сутра к нама. Чекаћемо те. С Богом. Он је виде како устаде, како се зачешља, спреми брзо, како пође. Пре но што подиже завесу на улазу, она се осмехну на њ осмехом умируће: он једва чу још једном ужасну реч са њених усана: — С Богом! Али кад је хтела да изиђе, он јој притрча. Ужасавање од .„Никад више!“ проже га кроз цело тело. А он ју је још хтео, волео је, желео је њена уста, њено грло, жудео је за њеннм телом, што му све, као муња, распали чула.