Дело

106 Д Е Л 0 Она није одмах схватила шта је хтео... појми тек онда кад опази да је вуче ка постељи. Један крик је загуши: — Ох! никад то! никад! никад! Побуњена гроза целог њеног тела даде јој снаге да се ослободи... Одгурнути Морис поведе се за часак... А за тај врло кратак тренутак она побеже. Пошто је отишла, он не имаде храбрости да пође за њом. Једна зидина бејаше у том часу подигнута између њих, он је то знао, ocehao. Свали се у постељу потпуно обучен. Зајеца. Да, истина је, један део његова живота био је мртав. Шта је оплакивао? Ишчезлу љубав? Себе сама? Себе без сумње, свој бедни ноложај променљивог бића, на шта су га немилосрдно подсећали одласци, растајања. Та жена у сузама која је мало час побегла од њега, била је његова младост: она је у скуту своје хаљине однела крваве комаде његове људске природе. „А Клара?“ Име, стас, држање, мирис младе девојке... У том подсећању осети неку унутрашњу дрхтавицу, нешто жестоко а пријатно, нешто што није захватало његов бол, што се није подчињавало ни његовом разуму... Пребаци себи за ту ниску радост, као што нека небрига у очајном стањ.у може себи пребацити, поводом смрти свог драгог оца, мрачно задовољство због наследства. Сви назори окретали су се против њега. Злочино је дело било напуштање драгане, жудња за вереницом. II дуго је блудео мислима о томе. Ноћ беше међу тнм са свим пала. Осети глад. Пзиђе. Улице мрачне и пусте протезале су се пред њим као пространи ходници. С времена на време по који празан фијакер пролазио је лагано, неодлучно код сваког угла. За тим два пројурише поред њега у највећем трку према Јелисејским пољима. Тешке главе, — уморан од пута, потресен иоследњим узбуђењем, а при свем том осећајући силну потребу да се креће н псцрпи своју снагу, Морисје право ншао. Пређе Сену преко моста Алма, дође на авни Воске и пође њим до Војне школе. Ту му фењери једне велике кафане привукоше поглед. Он прочита на окнима ове речи: „Ручак и вечера по утврђеној. цени и јеловнику.“ Сетивши се тада да је изишао радп вечере, он уђе.