Дело

НАУКА О СРЕЋИ — JEAN FINOT Моралисте сматраху срећу, по правилу, са неке презриве висине. Иза етичких система повлачи се cpeha као нека дуга, досадна сенка. Непојмљиво је то омаловажавање cpeha, јер без њена удела нема ничеги сталнога у људским установама, као ни у моралним системама. Без cpehe нема ничега поузданога, ничега стварнога у основама живота. Зашто онда превиђати њену важност? Као богови старога Олимпа, тако се јавља и cpeha свагда у своје време, да би се осетила њена тежина у животу људскоме. Придржавајући се философа Платона, средњи век прогањаше срећу из људских станишта. Модерне моралисте, поређане иза Канта, избацују из царства морала занимање срећом. У историји толиких иорушених етичких система само су можда стонци и циннци проповедали о божанствености cpehe, ocehaјући, као људи, љубав према онима које cpeha избегава, а радост према избраницима cpehe, који уживају доброчинства чудотворна додира њезина. То није ни мало сметало његову учењу да буде дубоко морално. Они знађаху изнад свега изједначити срећу са истином. Мудраци стоичког правца имали су доиста храброст да узносе срећу. Али њихова је cpeha, у суштини, тужна, самртнички строга. Она је увек ожалошћена због изгубљених илузија. Њихова радост због живота само је ведра помисао на смрт. Они