Дело

НАУКА 0 СРЕЋ.И 121 се праштаху са живима, као неке званице са гозбе, која се не може довршити. Узалуд је учио Марко Аврелије да не вреди жалостити се. Његова душа дисаше отровним дахом. Божанска равнотежа најбољега између људп само је прича. Она се налази једино у Ренака, који преноси ведрнну своје душе и на душе својих јунака. 0 срећи у стоика и о њиховој радости због живота могло би се рећи исто што Волтер Патер рече о Мислима Марка Аврелија: „Тамо се човек мора кретати само лаганим и нечујним корацима, као што приличи у кући, где почива покојник“. У стоика се не плаче, у њих се не чупају косе, у њих се не налазе бурни изливи прекомерних разочарења. То је, додуше, већ доста. Ну само тековине данашњега живота могу озарити зрацима радости и истинске среће озбиљну зграду, коју су нам стари мудраци оставили у наслеђе. Све борбе минулих векова око моралног пдеала имале су као циљ: поништење, или ликовање личности; одрицање личности људске, или њено слободно развијање. Згажена и срушена личност беше синоним за врлину. Из ових рушевина, мишљаху мислиоци, треба да избијају божанске особине човечје, као да може богата флора да поникне на разголићеној стени. Супротна струја застрани, као увек, у крајност. Немајући наде да спасе људску личност свукуда, она се задовољава што ће ликовати неколико одабраних бића. Култ моћног човека, полубога, хваљен Ренесансом, а понова прихваћен од егоиста свих праваца, проповеда одрицање у супротном смислу. Аскетизам приноси јединку као жртву у корист невидљивог бића; егоизам жртвује друштво ради неколико најјачих и најграбљивијих бића. Аскетизам нас обезоружава својом несебичношћу; култ моћних бића узбуњује нас безобзирношћу својих прохтева. Стога ће се мир повратити у наше усколебане тежње тек тада, када се допусти једнака срећа за све људе, све народе. Као што радост не значи страст за уживањем, тако и срећу не треба бркати са антисоцијалним егоизном и задовољењем