Дело

122 Д Е Л 0 ниских нагона. Наука о срећи ваља да обележи основе cpehe^ која би била свима прискупачна, а у исто време и по све племенита и бескрајно трајна. Егоизми се разликују, као што су различите и наше д.уше. Има и узвишеног егоизма. Овај пружа оружје за племените борбе животне, он распростире око себе прилепчиви дах енергије, надања, радости. Било би исто тако неправедно потцењивати самољубље, као што не би било право оговарати природуг која показује, поред дивних предела, и кужних баруштина. У своме веровању, које носи печат искрености, стари Јелини сматраху своје богове као посве себична бића. Олимпијски богови делаху поглавито под утицајем својих личних интереса. Наше данашње фарисејство прнписује људима особине, које стари Јелнни одрицаху чак и својим боговима. Доиста, кад би геније природин, слушајући непаметне жеље понеких мудраца, из наших душа искоренио самољубље, човечанство би престало да живи. Губећи главно начело одржања рода, човек би, истим поводом, изгубио и потребу продужења свога живота. Заиста, човек не би никада пристао да носп овај терет за рачун других бића. £ Пзједначујући самољубље са најнижим склоностима нашедуше, неки мислиоци успели су да изнесу срећу на рђав глас. По њима, она је постала скоро срамна потреба нашега бића,. место да буде његова слава и круна. Неке моралисте ишле су тако далеко, да су прогањали и реч срећу! Чудна је то појава, да између толиких наука, којима се поноси човечанство, нема ни једне посвећене срећи људској. Је ли она могућна? Требало би је најпре засадити, па онда тек испитати њене плодове. Она има изгледа да загреје цело човечанство. Њеним општечовечанским законима могли би се запа-