Дело

134 Д Е Л 0 раду пројекта новог казненог законнка, ово he питање у скорој будућности постати акутно и за нашу државу. С тога he бити корисно, да се већ сада позабавимо о овом питању о смртној казни у опште и њеној улози с обзиром на нови законик. Ово у толико пре, што ће наш законодавац битп у особитим тешкоћама при избору врста казна, које ће унети у нови казненп законик, с којима се тешкоћама законодавци других држава нису имали, или немају да се боре. Казнени законодавац има, као мудар законодавац, на првом месту превентивним мерама да спречи извршење кривичних дела, па тек на другом месту, да казнама постиже тај успех. Државни органпзам, као друштвена заједница, мора ради свога опстанка да се одбранп од рђавих људи. Али законодавац мора водити рачуп, да се при тој одбрани не умање или не униште гарантије личне слободе. Казне, којима би се било директно или индиректно ништио интегритат физичне личности кривчеве, противиле би се поштовању личности кривчеве и његове слободе, што му се дугује и онда, кад је учинпо и најтеже кривично дело. Постављајући овај ирпнцип ми долазимо одмах пред питање о смртној казни, чијим се извршењем уништава физично биће кривчево. Смртна нам се казна јавља као особито снгурно средство, којим се држава бори протпв рђавих људи за њихово елиминисање из друштва, да више не чине кривична дела. То је последње моћно средство, којим држава објављује побеђеном, да с њим више неће да се бори, већ га уништава. Ve victis. Но и после тога остаје нерешено велико питање: да ли држава треба да приступи овом уништавању својих грађана, ма они били и рђави, или има да претпостави борбу с њима. Ова је борба пнтересантна. Борба против злочинстава, то је борба културе против некултуре; у тој се борби морају, према величини покварености злочиначких нагона, употребити разна средства за сузбијање. Како се временом мења или се може променити начин извршења дела, природно је, да се према томе морају бирати и средства за њихово спречавање. У случају организованих дружина, које постављају себи за циљ убијање других и вршење разбојништава, држави остаје, као најсигурније средство застрашавања, извршење смртне казне. Све друге казне ишчезавају својом слабошћу пред јачином развијене енергије од стране