Дело

ПЛАВОЈКА 347 пролећа. Све се око њега смешило. II он, радећи компасом, размеравајући тачке, или решавајући заплетене промблеме од цпфара, премншљао је. Премишљао је о прошлости и будућности. 0 прошлости. Вратио се у памети својој кући у Глезгов, сећао се онога дана кад ју је оставио и кренуо се у једну нову земљу, у нов свет, али задахнут једном идејом, одушевљаван једном великом надом. Сећао се свог првог доласка у Милан, како се познао с добрим Галијем и ушао у његову кућу. Није се преварио кад је оно предвиђао срећу ио учтивости, по нежности којом су га овде предусреле прве личности на које је наишао. У тој кући он се познао мало доцније с плавом девојком, у коју се заљубио, која му је постала добри и мили друг у животу. Тај сусрет, тај брак бејаше прва велика срећа, којом га је судбина обдарила. Његов жпвот, за те четири године, нашао је, неочекивано, осем рада, коме га је он једино мислио посветити, једну нову сврху, сврху узвишену и племениту, али уједно нежну и љупку. Ко зна? Може бити да би радио с мање одушевљења, с мање поуздања, да није нашао једно мило створење, које бејаше за њ нераздвојно везано. Више није радио само за богатство н за славу; радио је за срећу своје жене, да би посветио њој, једино њој, богатство и славу. Због тога је, може бити, успео; због тога је, зацело, успео брже. Сахати су пролазили брзо и весело, у раду, и он никад није осећао каква страха или сумње, никад му није било ни за час досадно нити се замарао, јер је знао да га после грозничавих радости, које долажаху од истраживања и поступних успеха, очекују друге тише, интнмније радости у његовој кућици, крај његове Аделине. Проведене су четири срећне године. II сад су га очекнвале друге још срећније. II у његовој души, пуној нада, које су се сад остваривале, оцртавала се будућност. Зампслио је, за часак, да је момак, као онда кад је дошао у Италију. II победа је била ту, и требало је да се свечано објави. Коме да се објави? Да ли свету, да лп гомили, у вулгарном облику једног новинарског чланка? Да ли депешом мајци? Да, да, мајци. Али она је била далеко... не би видела његове сузе од радостп, не би могла да му тепа и обасипа га материнским милоштама. Па онда, мајка?... Дакако, радост коју у ње изазивамо велика је радост, која нас испуњава задовољством, поносом, миром; али радост коју иза-