Дело

348 Д Е Л 0 зивамо у своје жене коју волимо, која је наша, много је већа, много јача, много милија. И он, Џемс, имао је дакле то мило створење. Довече, кад буде дошао својој кући, пољубиће је и јавити јој весели глас. II већ је замишљао тај узвишени радосни тренутак: и премишљао је, баш у тај мах, како у том часу не би могло за њ бити веће награде од Аделининих пољубаца. Само онда, кад би га снашла каква несрећа, само онда кад би морао да плаче, само онда више бп волео да се изјада мајци. Мислио је како то вече неће излазпти у шетњу с Аделином. Њима је, у њиховој срећи, било потребно да дуго буду неузнемиривани, потпуно сами. Кад би га место Аделине кући очекивала мајка, њихов разговор био би кратак. Осећао би неодољиву потребу да изађе напоље, да пројури но граду, да се увуче у светину и саоншти јој своје одушевљење. Тако вам је жалосна судбина свих мајки: да имају кратке тренутке радости, и дуге часове бола. Ох! осећао је: код мајке би се задржао да му је бпла потребна утеха. То вече! Ох, како је замишљао срећно и весело то вече, докле је пажљиво радио, очекујући банкара. Одушевљење га је мало по мало обузимало. Диманвиљов долазак није значио за њега ништа, није зацело био корак унапред ка апсолутној извесности, материјалној извесности, које још није имао, и коју му није могао дати он, него само његове машине, које би брзо јуриле по колосецпма. Па ипак тај разговор, што га је очекивао, чинио га је срећним. Чинило му се да му долази последња помоћ и последњи подстицај: осећао је као да се његовој снази прпдружује нека нова, моћна, искрена снага. Сад више није премишљао: тај разговор чинио му се добар предзнак. Откако је дошао у Италију, непрестано је имао добрих предзнака, предзнака који га нису никад преварили. Неће га преварити ни овај, то је осећао. Џемс је сад био путник који је дванаест сахата путовао железницом, спокојно, стрпљиво, уверен да га ништа не може учинити нестрпљивим, али који при крају, кад се пут још за мало хоће да оконча, постаје нервозан и узнемирен, те доводи у ред огртач, оставља путничку капицу, затвара торбе, излази на врата, и све би хтео да их отвори и сиђе, јер му се чини да је немогућно да после толиког путовања још није стигао. Џемс је осећао да је већ близу своје последње станице.'