Дело

350 Д Е Л 0 и показивала јој! А, међутим, изгледала је као да јој хаљине кроји каква париска шваља. Шта је знао он о тим чудима од стрпљења? Ништа. По цео боговетни дан бпо је у канцеларији. — Данас ниси долазила. Зашто? — Тхе! шила сам једну хаљину. Погледај! — И како је била лепа та хаљина! II какоје она то просто рекла, не правећи се важном, као да је то пожртвовање била најприроднија ствар на свету. Сад је, дакле, томе био крај! Јадна и мила Аделина није морала више мозгати како ће од похабане хаљине начинити нову. Није више морала замарати очи п бости прсте. Могла је отићи ка Вентури, Магуљани, ка

и како се још све зову те чувене миланске модискиње? Он их није познавао, чуо је само њпхова имена, која је, онако узгред, спомињала Аделина. Могла је отићи куда хоће, у коју јој драго радњу; његово је било да јој само напуни новчаник. А у кући? Везла је сахатима, понекад би раскрвавила руке вршећи тапетарске послове; застирала је намештај псевдо-античким материјама, комадима дамаста с арабескама, којијеона за мале паре куповала бог ће знати где. Свакад је она налазила понешто ново. — Ох! Гле! Ко је то начинио? — А она је одговарала, смешећи се: — Ја! — И све то стварала је и набављала, не тражећи ни паре више но што јој је давао. А у кујни? Снротица, зар није свако јутро ранила и ишла са служавком на пијацу? Бто чиме се објашњавало изобиље, право изобиље на његовој трпези. Али да ли је Џемс икад о том размишљао какво благо од домаћице има у својој жени? Не! Јео је оно што би му се изнело на сто, и више није тражио!... Сад, премишљајући, видећи где се приближују крају сва та пожртвовања, осећао је кајање. Јадна и мила његова Аделина! — Је ли слободно? Глас Гаспарина, вратара, трже га из његових премишљања. — Напред. Гаспарино уђе и пружи му једну посетницу: — Овај господин хоће к вама. Џемс нрочита: „Барон Оскар Диманвиљ, витез почасне легије“. Он! Прохујали су, дакле, многи сахати, а он то није ни осетио. Дигнув се брзо, погледа у часовник: два. Већ!.