Дело

352 Д Е Л 0 Буртона. Откако је био сео да ради па све док му нису јавили банкарев долазак, његов је ум само маштао: и у тој таквој интензивној акцији мисли и снова која му чак није дала да осећа глад, он је дошао до највише ноте одушевљења и вере. Стога, сад, најмања, најнезначајнија варка, какав неповољан утисак, који би могао бити и погрешан, беху довољни да му душу испуне небројним сумњама и бојазнима. Ко зна? Лудорије, дечја страховања! Али зашто је Диманвиљ био плав а не смеђ, зашто је носио беле а не црне рукавице, зашто га је поздравио на француском а не на енглеском. Џемс је сад сумњао да то неће бити онај човек који је њему требао.... Али све то на страну: он је почињао сумњати да то прво разочарење не буде претеча других много тежих разочарења која га очекиваху. Ох! Кад његове машине не би никад јуриле по сјајним и правим колосецима! Ужас обузе тога снажног човека, снажне расе, увек мнрна, увек неосетљива, човека који је увек имао поуздања у себе и своју судбину. Може бити да су у извесним тренутцима живота сви људи слични један другом, и да су утисци једнаки за све. И, докле је банкар говорио, живо, високим гласом, топло и сликовито; докле му је причао о његову брату Џону; о његовој отаџбини; о новој жељи коју одавно гаји да се с њпм позна; о извесности коју је Џон створио и код њега да се овде ствар тиче једног озбиљног предузећа које заслужује да га узму у оцену сви научарп и озбиљни људи свију класа; докле му је тако говорио десет минута, Џемс је седео оборене главе, и готово, није се усуђивао да га погледа, бојећи се да не изазове онај непријатни утисак који је на њ учинио изглед баронове личности; и, готово, није га слушао, обузет неком тешком, мучном мишљу, која је, може бити, била неоправдана, али и несавладљива. Примакао је другу наслоњачпцу према оној на којој је седео банкар, п сео је, окренув леђа вратима од кабинета. Француз као да је онажао забуну, у којој се налазио тај неуглађени северни радник, те је наставио говорити својом париском речитошћу, као да је хтео да му да времена да се прибере и ослободи. Џемс је вребао тренутак у коме би могао узети реч да му одговори. Тоје, зацело, била детињарија, луда предрасуда коју ништа не оправдаваше. Али осећао је да не би био кадар победити је: да би му нека гвоздена рука затворила уста.'