Дело

ПЛАВОЈКА 353 Диманвиљ је још говорио, кад се отворише мала врата на лабораторији, чу се кратак загушен крик, па се врата нагло затворише. Џемс познаде глас своје жене у том кратком крику, у коме као да је било изненађења и страха. Дериште! Угледала је једног странца, па побегла! П, дигнувши главу, спази како барон наједанпут устаде, очију пуних радости и управљених на врата. Прекинувши одмах разговор, барон хитно оде вратима, отвори их и радознало гледаше напоље. Џемс, не помишљајући шта је барона подстакло на тај чин, да ли радозналост или што друго, устаде и он и мирно се упути вратима. На уснама су му биле речи: — „Моја жена, извините што је побегла; али тако је стидљива...“ — кад се Диманвиљ окрену к њему, и, још запањен, весело кликну: — Моја плавојка! Џемс осети као да га неко ножем удари у срце. Да је био у нормалним душевним приликама, прснуо би у весео. смех. „Моја плавојка!" — Ала је тај забраздио! — Али у том тренутку, под утиском који је на њ чинила баронова похода, остао је нем, блед као крпа. Наједанпут осети да га снага издаје. С обе руке наслони се на један од она два цртачка стола и једва се одржаваше. Диманвиљ беше изишао на праг, и гледао је на све стране, жудним, испнтивачким погледшма. Тражио је ту жену; да ју је спазио, јурнуо би за њом, стигао би је. Али жене је нестало. Крочп корак два напоље, у двориште, још тражећи. Узалуд. Потом уђе. II пруживши обе руке Џемсу, и посадив га до себе на диван, кликну: — Ха! ха! Честитам вам, господине Буртоне, имате лепих пријатељица! II примате овде у походу занимљивија лица но што сам ја! Џемс га је гледао укочено, раширених очију, као месечар. Потом се савладав, упита: — Али... ко је то био? — Моја плавојка! — понови банкар. Потом, седнув, рече: — Моја... пардон! Једна мала авантура којом могу само да се подичим; али напослетку... Тада Џемс узбукта дивљпм гневом. Хтео је да дочепа за врат Француза, да га удави. Али се савлада. Хтео је да ствар изведе на чистину: