Дело

354 Д Е Л 0 — Извините, бароне, да се нисте случајно преварили? упита га хладно. — Ох! не, кунем вам се. Јучерања плавојка, нема сумње. Мало се помолила, одмах ме спазила, познала ме, лако крикнула и побегла. Видели сте како је побегла. Док сам ја хитно дошао до врата, ње већ беше нестало... — Потом, после мале почивке, с искреним кајањем у гласу рече: — Ох! опростите ми, господине Буртоне... Може бити... не хотећи... Буртон разумеде мисао и виде да ће бити добро да се одлучно сузбије свака бојазан да би се ствар извела на чисто. — Не, не, молим вас. Не бојте се ништа. Кунем вам се да нисам очекивао никога, и да не познајем никакву илавојку у Милану. — Онда, тимбоље! — одговори Диманвнљ. Потом, тишим гласом настави: — Молим вас да верујете, да су ми се измакли и онај усклик и оно признање. Али тако сам се изненадио! Чудновато ми је било откуд да видим овде, баш овде, девојку коју сам... познао јуче у сасвим друкчијим приликама... Џемс је осећао као да га нешто хоће да угуши. — Опростите, господине бароне, што вас прекидам; али имам да издам један налог управнику фабрике. Само два минута, па ћемо... наставити разговор о тој чудној авантурн. — Пзволите, изволите! — одговори банкар смешећи се. Не журим! Буртон изиђе. Било му је потребно да се мало одмори, да се мало надише ваздуха. После ће моћи све да чује. Ах! да, гониће га да му прича, да му каже све. Ох! неће ни бпти потребно да га гони. Тај барон је био неки лудак, који је само почео причати. Кад је био у дворишту, поново је осетио да га снага издаје. Наслони се на зид, покри лице рукама, снажно стиснувши слепоочнице укоченим прстима. Боже! Боже! Шта се то збивало? Шта ће се збити? Узалуд је покушавао да се прибере, да створи неку мисао, какав добар или рђав план. У мозгу му је беснела чптава бура, од које га је тресла грозница. Аделина. М ој а п л а в о ј к а. Ништа друго. Аделина. Али да ли је то била баш она? Јест, познао јој је глас. И побегла је. Па ипак!... Да ли је могућно?... да се није преварио? Каква животиња! Ваљало је брзо знати. Узе трљати очи прстима, дуго, као да би хтео навпћи их на свет*