Дело

360 Д Е Л 0 пратила довде, мислећи да ће ме затећи сама. Јер, морам да вам рекнем, да сам јој јуче, кад ме је одушевила (признајем вам да ме је одушевила), предложио да заједничкн мало иутујемо и чинио јој тисућама удварачкпх обећања. Она је то одлучно одбила, наводећи да има препрека... Одиста, Бнјанки ме је уверавала да је удата... Али ко зна? Плавојка, Ниниш (рекла ми је да се зове Ниниш, али то ће бити њено ратничко име), предомислила се, може бити, ноћас те дошла на практичнију мисао. Џемс учини последњи, надчовечански, напор да би се уздржао. Хтео је да зна и друго што, те упита: — Али Бијанки јој пе зна име? — Клела ми се да не зна. Кад хоће да јој јави да... има какав клијент, пише јој на неку уговорену адресу. Тако ми је причала. Није ме занимало да се о том више распитујем. То јест: није ме занимало јуче; данас, верујте ми, платио бих бог зна шта да је могу наћи. Платио бих најмање онолико колико сам платио јуче. ■— Јесте ли много платили? — упита Џемс слабачким гласом који се угуши у грлу; и после тога закашља се да би оправдао подрхтавање гласа. — Пет стотина лира, — одговори Диманвиљ, — које сам, наравно, унапред положио госпођи Бијанкијевој. — А састанак је био у кући исте Бијанки? — уппта још Џемс Буртон дижући се са седишта и иридрживајући се, да не би пао, за цртачки сто. — Не. У једној кућици, у једној уличици мало навише, куда сам се одвезао на колима с адресом коју сам од ње добио и коју сам предао кочијашу... После дугог дрмусања и кривудања кроз тесне и полумрачне улице, стигао сам на место ... више се не сећам ништа... Банкар устаде и извади из шпага сат. — Сто му мука! Нетири. Задржали смо се дуго а... нисмо урадили ништа. Ви ћете ме натерати — додао је, смејући се — да останем један дан више у Милану. И окрену се да узме шешир који беше спустио на диван. Сагињући се, угледа Аделинину слику у пола скривену између набора драперије. Приђе да је види, а потом се наједанпут окрену Џемсу. — Она! — И после малог снебивања, збуњено: — Госпо-