Дело

374 Д Е Л 0 — Господе Боже, ти ме кињиш, — рече Аделина, стојећи укочено, а очи су јој опрезно пратиле сваки његов покрет. А Џемс настави мирно: — Моје откриће је готово. Јутрос су чињени огледи с мојим системом: и све је потпуно, тачно. Аделина је ћутала. Није њој било стало до тога открића, научног открића њеног мужа, него до једног другог, куд и камо важнијег открића. Све то што је дотле чула требало је уверити да се нема шта бојати. Па ипак она је осећала неки силни терет на грудима. Њој су биле потребне друге речи, друга обезбеђења. Каква? Није знала. Али те друге речп билајерадада чује из Џемсових уста. — Не кажеш ништа? — упита он. Аделина се напреже и промуца: — Можеш зампслити!... немам речп... — То је онај Диманвиљ што ]е старешина куће у којој је чиновник мој брат Џон... — Ах! — учини Аделина. — Ти си заборавила... — Да, истина је, чула сам то име, више пута, из твојих уста... — II виђала си га на ковертима писама што их примам из Лондона. — Па онда? — Диманвиљ ће основати једно друштво које ће купити мој патент... Пола милиона најмање, и ја генерални директор... — Пола милиона?! — упита Аделина. Изненађење је било сувише велико. Учинило је да она за часак заборави своје бриге. — Ти ћеш имати пола милиона? — Пола у новцу а пола у акцијама тога новог друштва. — II путујеш? Вечерас? — Наравно. Не сме се дангубити. Ваља нам створити повластицу у свима земљама. Затим, Диманвиљ мора још вечерас отпутовати у Женеву. Испала ми је прилика, да и ја идем с њим. Џемс је у тај мах извадио из ормана кошуљу и у рупице метао златна пуца. Та иуца беху поклон његове жене. Аделина је још била непомична. Може бити да је Џемс разумевао њене мисли. — Рекох ти: да си ушла био бих те представио барону.