Дело

ЂАВОЉЕ ЦАРСТВО 379 с Мора на Дунаво. Земља куња и спрема се на ноћни починак. Планине се убехутиле, па дријемају. Ваздух благ и топао попут тек помужене јомуже; и, да га онај лагани лахор оздо с Неретвиних валова не дрпне и промешкољи с часа на час, могао би се згуснути и упљесннвити као год устајала бучалина. Слијепи мишеви, попут оносвјетских духова, пролијећу там' и амо; попци се разјаголнли, па цврче сваки по на по се а сви заједно, да им се хору и пјесми никаква карара не зна. А грубе мелодије жаба крекетуша из неретљанских вирова зачињавају све, баш као нескладан и крештав запјев каквог старкење бискупа у величанственом храму од гранита и драгоцјених метала, запјев пред којим дивотна глазба умјетничких оргуља мора тренут-два заћутати, да му што љепше и канонскије одјектенише. Обилатп мирис покошене траве, лишћа и цвијећа се расуо и натопно брегове и долине, па ти голица ноздрве и набреца прси, као да си наслонио главу на бујне. и изобилно намошусане груди какве савремене помпадурке. Неретва је доље, ниже мене, хујала, стењала, пјенушала се и пробијала кроз мрачне кланце и препотопске клисуре. II чинило ми се по кад што да јој из дубнне хиљаде немуштих гласова на хиљаде разних језика урлају и вапију за помоћ. А ја сам једнако ишао, сам, с тугом и неком злом слутњом у срцу и црним мраком око мене. Трава до чланака, већ је роса почела влажити; па се само увија, шушти, и обомотава око момојпх опанака. А у глави ми нешто бубња и у ушнма зуји, као да сам неђе у воденпци ђе у једно исто вријеме и млнни мељу и ступе ступају, и бук бучи, и клепетала клепећу. Кад бих на једну раскрсницу, али ево иде човјек мени на сусрет, и гони натоварено магаре. Пошто би преда ме, назвах му добар вече. А он ми га прихвати, заустави се, и зађе: —- А да немаш кресат’, љубавниче? — Имам ... рекох, стадох и сам, и извадих кресивачу иза колана. Мјесец се помоли иза брда, и, као какав грдан паук, разапе своју пепељаву мрежу и њом обави брда и планине, посребрн Неретву, и оћилибари усидрени ваздух. На његовој свјетлости боље уочих и јасније разабрах и непознатог интопаника пред собом. Учини ми се човјек средовијечан. Ни велнк ни мали. Ођевен као и сваки лацманин. Брада му побријана, па му оне