Дело

380 Д Е Л 0 двије чупаве поле с десног и лијевог образа пале до сред прсију. Брци дебели, и марагунски. Чело зборано и зломисаоно. Очи зељасте, пуне ватре, понорасте, блијештеће, немирне, играју као жмира на тигању, и опточене крвавим жилицима. А поглед узао, страшан, несносан, реже као затрована стријела и пржи као усијан челик. Претрнух, кад га сагледах. Он напуни лулу; а ја укресах, и уждпвену му усјеку метнух на дуван у лули. Он повуче и пухну два-три пута, док му се не раскокија она жерава у симсији; па ми пружи дуванћесу, говорећи: — На, јадан, запали! Заслужио си. Узех. Насукијах лулу, и затутуних. Повукох ли два пута, не повукох, кад да видиш чуда невиђена: распламти ми се ватра у симсији колико највиши пожар кад се шума запалп, а посукијаше димови и у читавим се облацима посукташе и извише до неба и сподбише и мене и брда и горе и Неретву собом. И учини ми се, да се хиљаде муња укрсти по њпма, а хиљаде громова наговијестише смак свијета. Глава ми се занесе; а неко необично расположење овлада мноме, да ми дође и да запјевам и да закукам и да поиграм и да легнем па умрем и више се нигда не дигнем. Знам, да ми још толико преостаде присебности, да могах и умједох протрљати очи, прекрстити се и рећи: — Анатема те, ђаволе, шта ово би?! Буди Бог с нама и часни крст!... Уколико то изустих, а мени тааак ... као да неко маче мараму с очи, свијест ми се понајлак поврати, и погледах. Осврнух се око себе, кад нити има оног човјека, ни магарета, ни товара на магарету. IIIIII Продужих и ухитах, крстећп се и чудећи чуду и приказанију. Алавија ме нанесе преко једне шумовите продоли. На једном се обретох у такво гробље, изнад кога, на једној дебелој хумци, међу стољетним храшћем, тљаше стара, испрскала, помалушала, зарасла у бршљан, и до пола у земљу утонула црква. Над њом се натклапило кабасто дрвеће, па се кад и кад,