Дело

ЂАВОЉЕ ЦАРСТВО 381 попут оваца на промрзлп, стресе и прошушти својим отресеним и жагорљивим лишћем. II док им сањива мјесечина седефише округласту иовршину, дотле њихна дебела сјенка оклапа малу црквицу, баш као црнп а веди огртач погурену баку-вјештицу, од које се и помоћи надаш а које се некуд и бојиш мимо икога. Неколика се цера одвојила на страну, па као да шапућу и потајно се здоговарају о нечем што не треба други да знају. А један стари бор, баш више самог олтара, наџогио своје петвјековно грање; и, гледајући га у ово доба ноћи, рекао би: да је то костур неког од старих, ту укопаних, витезова устао на молптву и дигао руке к небу и небеској правди. Гробље ћути као поломљени оклопи вјековима оборених дивова. Неђе подалеко чујеш како псето глође кост, а час-по однекуд из околних пештера закрешти буљоока јејина, да ти се коса накостријеши. Па се опет све смири под црним скутом црне царице ноћи. На једанпут ми се учини као да неђе заплака дијете сисанче. Прислушнух. Јест, збиља, кмечи; па не једно, ноијош једно, и још, и још... 0, буди Бог с нама! Стадох, и пренеразих се. Колико је гробља и у гробљу гробова, испод сваког кмечи дијете. Стоји их писка као јагањаца, кад се на попас враћају. Кожа ми се најежи, коса диже у вис, мрави помиљеше уза ме, срце ми се стаде отимати и бпти о ребра, а душа дође у нос. Уколико би дланом о длан ударио, одједном се од сваког оног сковинчета претвори по змпјурина под крилима. Разваљених вилица, сикћући, плацајући језицима, клупчајући се, сипајући огањ из ноздрва, и крлијештећи избуљеним очима као жеравицама, посукташе на ме са свију страна, да ме свега на комаде разнесу. Ништа не знадох што ћу ни како ћу, до што кидох го нож, па разманух око себе. А, час наузначке а час насатице, што брже могох, нададох се у бијег, прибјегох под нахерени звоник без звона, и прибих уз црквена врата. А змије кидисале, оба ока да изваде. Пукћу, шикћу, плазе се, плацају, гужвају, вију, вијугају, насрћу, одскачу, котрљају једна преко ... муке жпве. Мени малаксаше руке, машући ножем и бранећи се. Са снагом ме и нада поче издавати. И, таман да клонем ту на прагу дома господњега а под Дело, књ. 47. 25