Дело

382 Д Е Л 0 навалом паклене силе те, док глас из цркве, као да с оног свијета долази: — Начини, Србине, ханџаром круг око себе, закрсти га, па распали — и бићеш спашен!... Послушах глас божји, и учиних по њему. А грдне немани једнако насрћу — хоће им се крви крштене. Али, како која налети те се дотакне свете линпје на закрштеном кругу око мене, џилитне се наузначке, као да је барутни пламен поткупи, и, колико је дуга и широка, љосне чешљастим хрбатом о тврдо тле. И на једном с очајним демонским криком, као прамен паре, ишчили с лица земљина и испред мојих очију. Тако све једна по једна па и по три уједном, докле их свијех нестаде. Опростивши се и посљедње блазне, часним се крстом од три прста а у три пута прекрстим, ижљубим црквена врата и прагове, и, за сваки случај, скинем с црквеног крова једну ћеремиду, те метнем себп за силав. Као велим: нека ми то послужи за амајлију, а с божјом је ствари свакако сигурније. Па, предавши се небу на аманет, пођем даље гором и планином. IV Носећи добро натучену капу на очи, држећи се непрестано руком за оружје, и молитвајућп и призивајући у помоћ и Бога и све свеце и анђеле, једва жив, а сав зазнојен и задихан, издерем на врх неког брда. Ту се растанем с осојем и са густом шумом и њезиним дебелим хладом и мраком. Одатле ми је ићи брдским новијарцем и мање-више равњу као задланком. Пут и околина бијаху голи и бешумни, те сам на мјесечинп далеко око себе могао догледати и раснознавати ствари и појаве. Бадава, на видику и на свјетлости је човјек некуд крепчи и слободнији — те се и мени под сигавим осмијехом ћелавог мјесеца осмијехну срце и поврати дух. Богами, па одвалих добар комад пута, док преда ме пзби из једног жбуна искрај друма бијело јање. Стаде према мени, погледа у ме, па блекну: блеее! Ја махнух струком на њ, а оно одскочи, на опет позастаде. А, како ја прођох, оно пристаде за мном. Ја стани, оно стани; ја пођи, оно тако исто. А све га стоји блека, као да је мајку изгубило. Наједном се толико дрзну, да стаде облијетати око