Дело

ЂАВОЉЕ ЦАРСТВО 383 мене, час поред мене, час преда ме, а час иза мене, и с времена ме на вријеме дрпкати било за ресе од струке, било за ебувачу. Ја га одби, оно одскочи и позастани или се изгуби под пут; ја напријед, оно за мном. А блеји, блеји — не патише, да ми се сави мука на утробице. Досади ми. Стадох, пружих шаку, па га вабнух. А у себи помислих: мајде га нећеш, бели, никад више ни за ким приетат’ ни заблејат1 својом главом! Оно притрча до мене, прињуши ми у шаку као да тражи еоли, и фркну на нос. Ја похитах да га ухватим; и, таман да га шчепам за шију, а оно се изви као гуја и, баш као радиш, одскочи од мене за најдуже копље. Па стаде, а издрљи на ме оне двије очи, попут двију зелено-жућкастих стаклених куглица у којим је свјетлост заогњена. II поче се надимати и расти и некуд се мијењати, све више и више, док се, умјесто малог умиљатог јагњета, не обре преда мном грдни сијери вук с разјапљеним чељустима и накостријешеним хрбатом. II само да скочи на ме и за очи ми чаплајише. Шкљоцну вилицама, варнице му поскакаше из зуба, а из очију пљушти крв. Па кубац — пут мене. А ја га дочекај, па оном црквеном ћеремидом иза колана, колико пкад могу размахнути, по ћуши — пљас!... Он дрекну, да све с горе попада листина, па изврну баџаке, и бупи, да се земља тресну испод мене. II, као да га брдо прождрије или се у вјетар саздаде, нестаде га испред мене и мојих очију. — За твојом главом, да-бог-да!.... рекох, прекрстих се, и продужих пут. V Одмакох читавих пет сати, и не деси ми се више ништа. Већ загазих и кроз наша села а пспод наше планине, и као да се препородих. Још мало, па ћу бити под својим кровом, а ту ми се дајбуди неће ништа утворити нити пак ту паклени створови смију налећати на ме. Чак заборавио и сестру и домаће зло при својој глави и невољи. Али, не лези, ђаволе! Кад бих на домак мог рођеног села, на једном заподањку, чух коњски тапат. Хитих очима, кад преда ме коњ бнјелац, као 25*