Дело

390 Д Е Л 0 свему слажу!... промислих ја, и би ми за чудо. Па се прокрћех и дадох гласа од себе: — А што се вас два отприје не слагасте к’о то сад, па да нас не завађате и крвите око крста и ибрика, те не утирете пут за ту швапску блазну и библијске немани, што нам сад на врат јашу, а?!... Њих два се тргоше и забезакнуше. А стара ми мајка паде на прси, повикујући кроз сузе радосннце: — Жив је, жив,... и остаће жив!,.. Кад се, послије шестомјесечног боловања, придигох и изгерељах на бијел дан, затекох Херцеговину измијењену и предругојачену, да је једва познадох. Градови, касарне, џаде, жељезнице, гвоздени мостови, блудне куће, фратри и калуђерице, солдати и официрн, нове судије и порежџије, десетари и глобаџије, све то бијаше нешто ново н но бечком аршнну скројено и заведено. II, чудо божје, кога год од Шваба, било војника или грађанина или свјештеника, малог или великог, сретни — све ми се и сваки ми се чини познат, као да смо се и прије неђе виђали. А ђе то, не могу да се сјетим. Мисли се, размишљај, луиај главом — а-ја! Једног дана сретем попа и хоџу — и опет заједно. II кажем им то. Они се загледаше, разговорише очима и обрвама, а поп се искашља, па ће ми полугласно: — А да-ну, синак, мућни мозгом, и промозгај: кад оно би међу ђаволима, да ког од овије’ ћесареваца не виђа ђе тамо, један?!... Мени сијну пред очима: — А јест, о Богу и мојој грешној души, то су они исти! Исти истоветни, као да си им главу откинуо. Благо ти је нама с њима и — под њима! Аох, да јадан ли земан дочекасмо!... — А ђе нам је, мајко, Милица?... Стара се смршти као испрскала стијена, пљушти сузама као из кабла, и, показујући руком на касарну више села, зајеца: — У „ђавољем царству“, сине!... Невесињски. 40*