Дело

46 Д Е Л 0 кроз ваздух и пуцала по слабом телу детета, које је врискало као да му отац педагог тупом бритвом дере кожу. Мени се смучи те прискочих у помоћ малом несрећнику, за чији сам се живот већ био поплашио. Домаћин је силно дувао на нос, али ни за тренутак нпје заборављао на домаћи ред и педагошки систем своје куће. Стога опет одмереним корацима оде у шупу и остави трску на њено место, после се врати к нама, где преплашеној деци објасни свој поступак према кривцу, и најзад се обрати нама, али са тако блаженим и веселим изразом лнца, као да су томе претходиле најпријатније ствари на свету. — Гости, мили моји гости — рече оп н направи један врло необичан гест — сад изволите за трпезу... Мало смо одоцнили, али ћемо у толико пријатније ручати. Мени свану, а и професор одједном поста разговоран и шаљив. Погледам на сат: трп! Једно ми је само било врло чудновато: што се домаћица, откако се поздравила са нама, никако више није појављивала. Раскомотисмо се у претсобљу и уђосмо у трпезарију. Елегантна трпезарија, што ме је прилично изненацило. Украшена лепим и скупоценим сликама, на трпези фини прибор, и све остало, што се на први поглед дало видети, обећава раскошан ручак. Осећам да ми је тим апетит пооштрен и, пун блаженства, седам на указано ми место. — Amice — рече професор домаћину — па овде је свега за троје постављено! — Amice — одговара домаћин — жена и деца раније ручавају... Стидим се, али признајем да још нисам успео да их прилагодим своме начину живота... Не знају људи шта је то здравље, па је то мука жива!... У осталом свеједно, алије ли по вољи да вам одсвирам једну пре ручка? — Amice! — чисто дрекнух ја — ја сам гладан до очајања! И то поможе, у толико пре што и професор показа видне знаке свога крајњег нерасположења и решености да и без збогом оде. Нисмо дуго за трпезом чекали док је служавка, која је могла бити и нешто пристојније обучена, донела прво јело. То је била на кришке исечена лубеница, лепа и зрела лубеница.