Дело

3 Д Р А В Љ Е 47 Домаћин нам показа сву своју љубазност н по две кришке нам стрпа у тањир. Ја погледах професора и професор погледа мене. Разумели смо се. — Ретка ствар! — рече домаћин, узе себи у тањир три кришке и над њима се наклопи. Врска му лубеница у устима и за тренутак прве кришке нестаде. — Заиста смо мало одоцнили, то познајем по своме јачем апетиту — рече домаћин и поче се гушнти другом крпшком, које такође у тренутку нестаде. А ја и професор још се гледамо. Кад домаћин поче млавити већ и трећу крншку, тад са лубенице диже очн и погледа нас. — Шта! рече он зачуђен — зар ви још ни почели ннсте?!... Кажем вам, ретка ствар! И онда сву пажњу поклони трећој кришци. Ирофесор отпоче. Отпочех и ја. Једем лубеницу, која је заиста била свежа роса и слатка као мед, а непрестано мислим о ручку. Домаћин и шесту кришку са послужавника узе и метну је себи у тањир, а служавка уђе и одмах на истом послужавнику донесе другу лубеницу, такође исечену па кришке. Домаћин погледа неким прождрљивим погледом ту другу лубеницу и звонко пуче језиком. — Бела! — рече он. — То је царска ствар!... Хладна јесте, још ако је и слатка, онда наше среће данас нигде под небом! Али га то добро расположење у неколико прође кад виде да се ја и професор још мучимо на првој кришци. Служавка уђе да покупи коре од прве лубенице и застаде покрај стола. — Знам шта је — рече домаћин — ви не волите црвену?... Ја сам знао човека који се грозио од црвене лубенице. Предрасуда!... Јулчи, дигни то испред господе. И Јулчи поступи по налогу. Онда нам домаћин утрапи по две кришке од беле лубенице а себи опет метну у тањир три. — Гладан сам, признајем да сам гладан — промумла домаћин и наклопи се над својим кришкама. — Скандал од сла-