Дело

48 Д Е Л 0 сти! Прва јој не може битн ни шегрт! — једва говори он иа пуних уста. — А ја сваком почетку ручка претпостављам по мало добра сира — срамежљиво примети професор. — Да је диња — рекох ја — и мало хлеба уз њу, ја бих могао само тога ручати. Професорову примедбу домаћин свакојако да није ни чуо, јер само на моју изјаву промумла: — Диња ми је доручак, лубеница ручак, а воће, какво се нађе, вечера... И онда настави мљаскањо, са којим није престао док и трећу кришку -пред собом није потпуно смирио. Како је на послужавнику било још две кришке, домаћии и њих узе и за тренут их слисти. — Извините, али морам признати да сам данас изузетно гладан — рече он и формално се избечи кад виде да ми нисмо још ни начели наше кришке и да смо их, шта више, још и прилично одмакли од себе. — Не разумем — рече он готово срдито — никако не разумем толико устезање са ваше стране! Професор ћути; види му се да је нерасположен. — А ја бих ипак молио за мало хлеба — приметих ја учтивим и једва-чујним гласом. — Каква супа! какви паприкаши! какво печење, каква теста и колачи поред овакве сласти! — чисто плану домаћин. — Ово даје здравље, а здравље је први услов за срећан живот!... Није ли тако ?! Ми ћутимо, што је домаћин разумео као знак да са лубеницама треба престати, те издаде служавцн наредбу за даље сервпрање. II пред нама се нађе скупоцена чинија, пуна дивних белошљива! — Фина ствар! — усхићено рече домаћин, значајно нас погледа, скуии три прста, заносно п жмиркајући прчнесе их уснама и цмокну. Онда нас послужн белошљивама, а остатак метну преда се, навали се на сто и отпоче халапљиво јести. Ја и професор погледасмо се и онда заједнички погледасмо домаћина. Мени дође да прснем у смеј, и једва се од тога