Дело

3 Д Р А В Љ Е 49 уздржах, а професор накиселио лице и намрачио поглед као да му предстоји нека грозна туча. — Видите — мрморн домаћин и тако вешто истура језиком коштице из уста — ја ову храну претпостављам свему и свачему на свету... На страну предања, историја, паука и тако даље, али ја имам дубоко уверење да су првобитни људи морали жнвети бар по триста година... Воће, воће и само воће! У томе је спас човечанству, а лекари и апотеке, то на свету постоји само зато, што људи довољно не цене воће... И моја глупа жепа

Притом домаћин избечи очп, сав плебледе и поче се грувати песницама за врат. Умало се није задавио једном коштицом, али то му није ништа сметало да и даље све по две белошљиве меће у уста. Видесмо најзад ја и професор у чему је ствар, те и сами навалисмо на белошљиве. Да ме није било срамота, ја бих се вратио на лубенице, а и професору се одреши језик и о лубеницама поче врло похвално говорити. Затим је следовало треће послужење: чај са бисквитима. Диван чај, а нарочито бисквити, којих бисмо се ја и професор најели до потпуног засићења, само да их је толико било. Сркућемо чај, ја мислим о лубеницама и непрестано се присећам зашто су домаћинове композиције толико водњикаве. Онда се отвори један жив и занимљив разговор, који се у главном врзмао око здравља и начина којима се до њега долази. II таман се домаћин стави у позу професора на катедри и поче излагати своје јединствене теорије о здрављу, с позивом на човечанство у преисториско доба, а деси се нешто, чему смо се најмање могли надати. . Опо малопређашње дете философ упаде у трпезарију, стаде поред мене н упиљи се оцу у очи. — Тато — рече оно одлучним гласом — ти си подлац... Ја претрнух у кожн, а видим да се и професор приметно измени у лицу. Страховали смо од новог скандала. Отац га, на наше велико изненађење, погледа философским погледом, па онда и нас значајно иогледа. — А зашто, сине мој слатки? — упита га он тако благим и после малопређашњег скандала невероватно меким гласом. — Зато што си ме натерао... знаш онда?... да убацим краљици у кола једне твоје ноте, па сам је потревио у главу, Дело, књ. 47. 4