Дело

50 Д Е Л 0 те су ме после жандари вукли у кварт и тамо ме тукли, а ти си побегао!... — Тачно... истинито... имаш право — рече домаћин тронутним гласом. Онда устаде, загрли сина, пољуби га у чело и обећа му лоиту. Дете, очевидно задовољно, оде, а домаћин се врати на своје место, такође пун среће и блаженства. — Отворен карактер и будући велики човек овај мој син! — рече домаћин достојанствено. — Само још да се наЕикне на воће!... Како је пет сати већ било прошло, ја предложих професору да идемо, и сагласисмо се, Истина, домаћин нас је са пуно љубазности и гостољубља салетао да још останемо, на шта ја, пошто сам већ приметио неки немпр у стомаку, никако нисам хтео пристати. Захвалисмо се и одосмо. Идемо ја и професор и ћутимо. Ја чујем да њему крче црева, а и он свакојако да чује како моја крче. После приметих да преплиће' ногама, и таман то хтедох да му кажем, а он мени рече: — Слушај, твоји кораци су данас и сувише несигурни! Погледасмо се и прснусмо у смеј. „Здравље!“ рекосмо обојица једновремено. IIII Једна здравствена вечера. Има људи којима не можете тако лако изићи из воље. Окрећите ствар како хоћете, тек на крају крајева испадне онако како они то желе. Такав је и познати лекар београдски, кога гласина бије да устопице корача за науком и да научне новитете, у погледу дијететике, прво на себи лично испитује и проучава. Синоћ сам му био гост па вечери. Окупио као зубна болест, и док нисам дао пристанак, па још и с њим заједно ношао његовој кући, дотле се нисам могао ни на који други начин спасти. Његова госпођа, жена ретке љубазности, мало је била из-