Дело

54 Д Е Л 0 III Једна здравствена шетња. Beh је крајње време било да им учиним посету. У виноград сам стигао у најплеше доба дана. Сунце севећ ближи заходу своме и као уморан витез одмерено и достојанствено корача у тпхо пристаниште слатког одмора, да се сутрадан опет јави у пуној снази и величини. Кроз загрејан ваздух почиње се осећати така струја свежине и мирпса. Птнце, као да жале заход сунца, сетно цвркућу. Затекао сам их на бршљаном обраслој веранди у живом разговору. II што мп је прво пало у очи, то је било то, што сам, противно ранијим случајевима, затекао свега једног госта: једну омалену плавушу живих очију и још живљих покрета, коју ми мало-час представише као своју рођаку и чиновника у неком државном надлештву. Мило девојче! — Какво пријатно изненађење! — кликну домаћин и пљесну рукама. — Несрећниче, а знаш ли откад ниси био код нас?! — Извините — правдам се ја — али то баш и није тако лака ствар... — Пешке? на колима? — пита домаћин. — Не, трамвајем до последње станице, и онда отуд пешке; али морам иризнати, ипак далеко и тегобно... Домаћин се на то саркастично осмехну, уступи ми своју столицу а сам седе између домаћице и гошће, и онда са таквом слашћу развеза говор као да је пре тога месец дана принудно ћутао. — Мека раса... никаква раса! — рече он. — Далеко! тегобно!... све којешта, управо стид и срам!... II та раса хоће још да живи и полаже неко право на егзистенцију!... Ми нећемо да изумремо, ми ћемо просто да угњилимо, и да се распаднемо; само жали Бог толике претензије и заблуде једног целог племена;! — Боже мој! — благо примети домаћица домаћину — па можда господину и није до шетње? У осталом, господин је и тежак човек за таква кретања, каква ти претпостављаш. Ваљда из учтивости према госту, обе домаћинове кћери сагласише се с мајком. А на то домаћин плану: — То баш иде мени у прилог! Тим баш ја и хоћу да до-