Дело

58 Д Е Л 0 тивно размишљао. Сетих се музичара. „Луд је — рекох у себи — али не баш сасвим. Bohe је добра и здрава ствар, али само кад је зрело и кад се умерено једе.“ Па се онда сетих доктора. „Луд је — рекох и о њему у себи — али не баш сасвим. Кисело млеко је заиста добра и здрава ствар, али само кад се у паметној хмери употребљује.“ И најзад се сетих и домаћина у винограду. „Луд је колико је тежак — рекох у себи — па ипак није сасвим излудео. Шетња је неоспорно пријатна и здрава ствар, али како?... како?!“ Онда ми пред очи изађе маса прекорних момената и шкргутнух зубма. „И музпчар је заблудео, и доктор је заблудео, и домаћин у винограду је заблудео, али си ти, роде мој, формално луд!“ рекох самом себи с помпшљу на упропашћено здравље. Кад већ огреја јутро, ја се спустих низ брдо и седох у кола. Тако сам се возио до првих варошких кућа. Ту, пред једном вилом фантастичног изгледа, видех друга и пријатеља, и рекох кочијашу да заустави кола. — Пз шетње? нита ме друг. — Јест. — Али је још рано за канцеларију... Сиђи да се мало одмориш на мојој веранди и да поразговоримо о једној врло интересантној ствари која се и тебе у многоме тиче... II ја сиђох. — Збиља, ти још никад досад ниси био код нас?! — Нисам. II тако у даљем разговору прођосмо кроз дивне цветне алеје и упутисмо се у кућу. — Бар ћемо заједно доручковати — рече друг и пријатељ кад ступисмо у предсобље. — Код нас су, видећеш, доручци врло оригинални, али и врло здравствени... чисто здравље то ти је! Кад чух ове страшне речи, мени се учини као да ме нет иглом жигну у мозак. Домаћин ми одједном поста и црн и крвав. Стамни ми се пред очима и свом снагом јурнух натраг без иједне речи. — Терај! Терај што брже можеш! — повиках кочијашу кад се стрнах у кола. II заиста појурисмо брзином железнице, и за тили час кола се зауставише пред мојим станом.