Дело

3 Д Р А В Љ Е 57 несрећан, и то знам. Али шта је даље са мном било, то нити сам онда знао, ннти сад знам. Освестио сам се тек у које доба ноћп. Видим да лежим у постељи n осећам да сам раскомоћен. На глави ми хладне облоге, на прсима хладне облоге. Пред очима ми полутама, у устима горчина, а у целом телу потпуна малаксалост. Видим крај постеље два позната ми београдска лекара, домаћина, домаћицу, њихове две кћери и лепу гошћу њихову. Сва су ми та лица мрачна, а домаћин ми је црњи од угљена. У дну собе, иза једне танке и прозрачне завесе од чипака, стоји моја мајка. Лице јој је брижно и оче уплакане. Мене то заболе до срца. Напрегох очи да је боље видим, алп ње нестаде... Чујем и говор, алџ га не разумем. Па онда опет наста забуна у глави, мука на стомаку п мрак пред очима. II као полетех некуд далеко, врло далеко... Одболовао сам то, а и сад сам још непрестано болесан. Питају ме људи шта то одједном би од мога узоритог здравља, а ја слежем раменима, кисело се смешкам и вајкајући се велим: „Здравље!...“ IV Бојазан од здравственог доручка Шта је здравствени ручак, то сам већ видео. Шта је здравствена вечера, и то сам видео. Шта је здравствена шетња, то сам искусио и платио најскупљом ценом — здрављем. Не знам још шта је здравствени доручак, и у кожи од страха премпрем да и то не сазнам. Можете сад мислити: пролеће, а ја без здравља! Лекари ми препоручили јутарње изласке у поље, и ја то најревносније практикујем, п јурим за нечим што можда никад у животу нећу стићи... Брз је тичји лет, брзе су зечје ноге, али ништа брже од здравља, кад се од човека одметне! II јуче сам се извезао у поље. Шетам по чистом и мирисном зраку, уживам у зеленилу и процветалој природи, топим се у умилном цвркуту птица и сетно уздишем за здрављем... Падоше ми на ум многе ствари, и о свима сам хладно и објек-