Дело

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН хЛАВА TOACTOJA XIV Али баш у тај мах уђе кнегиња. На лицу јој се појави ужас, кад их спази саме и узрујане. Љовин јој се поклони и не рече ништа. Кити је седела оборених очију и ћутала. „Хвала Богу, одбила га је“, помисли мати, и лице јој обасја обичан осмех, којим је дочекивала госте сваког четвртка. Она седе и узе распитивати Љовина о његову животу на. селу. Он опет седе, очекујући да дођу гости па да оде неопажен. После пет минута уђе Китинкина другарица, грофица Нордстонова, која се беше удала прошле зиме. То је била сува, жута женска, црних, сјајних очију, болешљива и нервозна. Она је волела Кити, и њезина љубав према младој девојци испољавала се, као што се увек испољава љубав удатих жена према девојкама, у том што је хтела да је уда према свом идеалу среће; њена је жеља била да је уда за Вронског. Љовин, ког је почетком зиме често код њих сретала, био јој је увек ненријатан. Кзд би се састала с њим, највеће јој је уживање било, да му се подсмева. — Волим кад он, с висине свога достојанства, гледа на мене, или кад зато, што сам глупа, прекида свој паметни разговор са мном, или кад се умилостиви да се спусти на мој ниво. Веома волим ту реч: спусти се! Баш ми је мило што ме он мрзи, говорила је она о њему. Имала је и право, јер ју је Љовин заиста мрзио и презирао због оног, чиме се она поносила и што је сматрала као-