Дело

А II А КАРЕЊИНА 73 родним, искреним осмејком, — али ви изненада отпутовасте у село. — Константин Дмитрич презире и мрзи и варош и нас варошане, — рече грофица Нордстонова. — Мора бити да моје речи јако утичу на вас кад их тако памтите, — рече Љовин и, сетивши се да је то већ једном рекао, порумене. Вронски погледа у Љовина и грофицу Нордстонову, и осмехну се. — Живнте ли увек па селу? — упита он. — Зими је јамачно досадно. — Није досадно, кад је човек у послу, а мени нпје досадно ни кад сам сам са својим мпслима, — одговори оштро Љовин. — Ја волим село, — рече Вронски, чинећи се да не опажа тон којим је говорио Љовин, и ако га је добро био опазио. — Али ја мислим да ви, грофе, не бисте пристали да увек живите на селу, — рече грофпца Нордстонова. — Не знам, нисам покушавао да дуго останем. Али једанпут сам осетио нешто чудновато, — настави он. — Нигде се нисам тако зажелео села, и то руског села, с опанцима и сељацима, као у Ници, где сам провео с мајком једну зиму. Познато вам je да је Ница сама по себи досадна; а и Неапољ и Соренто прпјатнп су само за кратко време. II ето, баш тамо човек се веома живо сећа Русије, и то баш села. Као да су... Он је причао час Кити, час Љовину, гледајући час њега час њу својим мирним, прнјатељским иогледом — причао је очигледно оно, што му је падало на памет. Опазивши да је грофица Нордстонова хтела нешто да каже, он застаде и ако није довршио оно што је започео, и узе пажљиво сл.ушати. Разговор није престајао ни за тренутак, тако да стара кнегиња која је имала у приправности две тешке батерије ако би разговор престао: класично и реално образовање и општу војну обвезу, није ни једаниут морала да их потрже, нити је грофица Нордстонова имала прилике да задиркује Љовина. Љовпн је хтео, али се није могао умешати у општи разговор; сваког тренутка он је у себи говорио: „сад треба отпћи“, па ипак није одлазио, очекујући нешто. Разговор пређе на столове којн се окрећу, и на духове, и