Дело

АНА КЛРЕЊННА 75 А научењаци нека пронађу у чему се она састоји.-Ја не видим разлоге, зашто то не бп могла бити нова снага, кад она... — »Зато, — упаде опет Љовин, — што код електрицитета, кад год истрете смолу вуненом крпом, укаже се извесна појава, а овде то не бива увек, дакле то није природна појава. Осећајући вероватно да разговор постаје одвећ озбиљан да бп се могао у салону водити, Вронски не одговори ништа, већ, гледајући да га окрене на другу страну, весело се осмехну и окрете се дамама. — Хајдете сад да огледамо, грофице, — рече он, али Љовин хтеде да искаже до краја шта је мислио. — Ја мислим — настави он — да је тај покушај спиритиста да објасне своја чуда неком новом снагом, веома неподесан. Они отворено говоре да је та снага духовна, а хоће да је огледају на материјалан начин. Сви очекиваху кад ће он једанпут свршити, н он то осећаше. — А ја држим да ћете ви бити одличан медијум, — рече грофица Нордстонова, — у вама има нешто заносно. Љовин зину да нешто каже, али порумене и не рече ништа. — Хајдете, кнегињице, да одмах покушамо са столовима, молим вас, — рече Вронски. —'Допуштате ли, кнегињо? И Вронски устаде, тражећи очима сточић. Кити се подиже да донесе сточић и, пролазећи поред Љовина, сусрете се с његовим погледом. Она гајежалила од свег срца, у толико више, шго гајежалила у несрећи, којој је сама била узрок. „Ако ми можете опростити, опростите,“ рече њен поглед, „ја сам тако срећна“. „Мрзим све, и вас, и себе,“ одговори његов поглед, и он се маши шешира. Али му не би суђено да оде. Тек што они хтедоше да седну око сточића, а Љовин да оде, *кад ал’ уђе стари кнез и, поздравивши се с госпођама, окрете се Љовину. — А! — поче он радосно. — Кад си дошао. Нисам знао да си ту. Мило мп је што вас видим. Стари кнез је говорио Љовину час ви, час ти. Он га загрли и, разговарајући се с њим, није ни опажао Вронског који беше устао и мирно очекивао да се кнез окрене к њему. Кити је осећала да Љовпну тешко пада очева љубазност после свега оног што је било. Впдела је такође, како отац нај-