Дело

ЛНА КАРЕЊИНА 77 У исто време, доле, у малом кнежеву кабинету, одигравао се један призор који се често понављао међу родитељима због омиљене кћери. — Шта је? Ево шта је! — викаше кнез, машући рукама и одмах за тпм притежућн око себе свој халат, постављен веверичјом кожом. — Ви немате поноса, достојанства, ви срамотите и упропашћујете кћер том подлом, лудачком просидбом! — Али, за име божје, кнеже, шта сам учинила? — говораше кнегиња, готова да заплаче. Она је, срећна и задовољна после разговора с кћерју, дошла, по обичају, код кнеза да му пожели лаку ноћ, и ма да му није ни хтела говорити о том да је Љовин просио Кити и да га је она одбпла, она нпак наговести мужу како јој се чини, е је ствар с Вронским већ свршена, и да ће се решити чим му дође мати. И ето ту, кад она то рече, кнез на једаред плану и поче пзбацивати неуљудне речи. — Шта сте учинили? Ево шта: прво и прво, ви домамљујете у кућу младожењу, и цела ће Москва о томе говорити, и то с разлогом. Кад правите посела, позовите све, а не само изабране. Позовите све те фићфирпће (тако је кнез звао све московске младиће), најмите човека који ће им свирати у клавир, па нека играју, а не овако као сад, — зовете само младожење, да бисте ког упецали. Мени је гадно, гадно ми је да гледам то. И успели сте, завртели сте девојчици мозак. Љовин је хиљаду пута бољи човек. А ово је петроградски кицош, њнх праве на машинама, они су свп на један калуп, и сви су ђубре. Али ма он био принц од царске крвн, моја кћи нема потребе никог да тражи. — Али шта сам учинила? — То... — викну љутито кнез. — Знам, кад бпх тебе слушала, — прекиде га кнегиња, никад не бисмо удали кћер. Кад је тако, онда треба отићи у село на имање, па тамо живети. — Па боље би и било. — Али стани. Зар га ја мамим? То баш не чиним. А младић, и то врло добар младић, заљубио се и сам, а и она, чини ми се... — Аха, вама се то чпни! А ако се она заиста заљубн у њега, а међутим он исто толико мисли да се жени, колико и ја?... Ах, не могу да то гледам очима!... „Ах, спиритизам! ах,