Дело

АНА КАРЕЊИНА 79 Није му било ни на крај памети да може бити нечег рђавог у његовим односпма према Кити. На баловима он је већином играо с њом; одлазио им је у кућу. Разговарао је с њом о оном, о чему се обично разговара у друштву: о свакојаким беспослицама, али о беспослицама, којима је он и нехотице давао нарочити за њу смисао. Ма да јој ништа није рекао, што јој не би могао рећи пред свима, он је осећао да она све већма од њега зависи, и што је јаче то осећао, у толико му је било милије, и његово осећање према њој постајало је нежнпје. Он није знао да његово понашање према Кити има своје одређено име, да то значи заводити девојку, а не мислити на женидбу, п да је то завођење једна од рђавих појава које су тако обичне код младих аристократа, као што је и он. Њему се чинило да је он први пронашао то задовољство, и уживао је у свом проналаску. Да је он нешто могао чути, о чему су се разговарали њени родитељи тог вечера, да се је нешто могао пренети на гледиште породице и дознати да ће Кити бити несрећна ако је он не узме, он би се веома зачудио и не би томе поверовао. Он није могао веровати да може бити рђаво оно, што је причињавало тако велико и лепо задовољство њему, а нарочито њој. Још мање би он могао поверовати да треба да се ожени. Женидба му се увек чинила као нешто немогућно. Он не само да није волео породични живот, већ је, према општем схватању нежењених људи, међу којима се он кретао, гледао у породнци, а нарочито у мужу, нешто туђе, непријатељско и, понајвише, смешно. Али ма да Вронски ннје ни слутио, о чему су говорили родитељи, ипак је, кад је изашао то вече од Шчербацких, осетио да се она духовна тајна веза, која је везивала њега и Кити, утврдила то вече тако јако, да је ваљало нешто предузети. Али шта се могло и шта је требало предузети, то он није могао смислити. „То и јесте дивно,“ — мислио је он, враћајући се од Шчербацких и, као и увек, износећи од њих прнјатно осећање чистоте и свежине, које је донекле долазило и отуд што ппје пушио цело то вече, заједно са неким новим осећањем гањивостн, што га они воли: „то и јесто дивно, што ни ја ни она нисмо ништа рекли, али смо се тако разумели у оном невидљивом разговору погледа и интонација да ми је она данас јасније но икад рекла да ме воли. II како је све то било љупко, просто и, што је гла-