Дело

АНА КАРЕЊИНА 81 — Honni soit qui mal у pense!1 Чекам своју сестру Ану. — А-ха, Карењину! — рече Вронски. — Јамачно је познајеш? — Чини ми се да је познајем! Или не... Богами, не сећам се, — одговори расејано Вронски, који је код имена Карењине представљао себи нешто надувено и досадно. — Али Алексија Александровича, мог чувеног зета, јамачно знаш. Њега зна сав свет. — То јест знам по чувењу и из виђења. Знам да је он паметан, учеван човек, у неку руку божански... Али знаш то није моја... not in my iine,2 — рече Вронски. — Да, он је врло знаменит човек; мало је конзервативан, али је красан човек, — примети Степан Аркадијевич, — красан човек. — Е, у толико боље по њега, — рече Вронски, осмејкујући се. — А! ти си овде, — окрете се он високом старом лакеју своје матере, који је стајао код врата, — уђи овамо. У последње доба, поред симпатија које су сви имали према Степану Аркадијевичу, Вронски је осећао према њемујош већу наклоност, јер кад год је видео њега, увек је мислио и на Кити. — Па хоћемо ли у недељу приредити примадони вечеру? — рече му он, узевши га под руку и осмејкујући се. — Зацело. Ја ћу прикупити оне који желе да учествују. Ах да, јеси ли се упознао јуче с мојпм иријатељем Љовином? — упита Степан Аркадијевич. — Јесам. Само што је он нешто брзо отишао. — Он је красан човек, — настави Облонски. — Је ли? — Не знам, — одговори Вронски, — откуд то да код свију Московљана, изузимајући, разуме се, оне с којима говорим додаде он шалећи се, — има нешто оштро и опоро. Некако се одмах једе, љуте, као да хоће да ти даду да осетнш нешто... — Има тога, истина је да има... — рече Степан Аркадијевич, смешећи се весело. — Хоће ли скоро? — запита Вронски послужитеља. — Воз се кренуо с последње станице, — одговори овај. Приближавање воза све већма се обележавало припремама на станици, трчкарањем носача, доласком жандарма и послужитеља, н пристизањем оних који су неког очекивали. Кроз 1 нека је проклет ко рђаво мисли. 2 то нпје моја струка. Дело, књ. 47. 6