Дело

84 Д Е Л 0 угаси светлост у очима, али се ова и против њене воље сијала у том осмејку, који се једва опажао. Вронски уђе у вагон. Његова мати, сува старица црних очију и уковрчене косе, жмиркаше, упирући поглед у сина и по мало се осмејкујући танким усницама. Уставши с дивана, она даде собарици торбицу и пружи сину малу, суву руку, затим му подиже главу, која се беше нагла над њеном руком, и пољуби га у образ. — Јеси ли добио депешу? Јеси ли здрав? Хвала Богу. — Како сте допутовали? — уппта син, седајући поред ње и ослушкујући нехотице женски глас пред вратима. Он је знао да је то био глас оне госпође коју је срео на улазу. — Па ипак се ја с вама не слажем, — говораше госпођин глас. — Петроградско схватање, госпођо. — Није петроградско, већ просто женско, — одговори она. — А сад допустите да вам пољубим руку. — До виђења, Пване Петровичу. Видите, молим вас, је ли ту мој брат и пошљите га к мени, — рече госпођа баш код врата и опет -уђе у купе. — Јесте ли нашли брата? — рече јој Вронска. Вронски се сад сети да је то Карењина. — Ваш брат је овде, — рече он и устаде. — Пзвините, нисам вас познао, а -и познанство нам је било тако кратко, рече Вронски клањајући се, — да ме се ви јамачно не сећате. — 0, не! ја бих вас познала, јер сам с вашом мајком целог пута, чини ми се, само о вама говорила, — рече она, допуштајући најзад живахности, која се отимаше на површину, да избије у осмејку. — А мог брата ипак нема. — Зовни га, Але, — рече стара грофица. Вронски изиђе на перон и викну: — Облонски! овамо! Али Карењина не сачека брата, већ чим га спази, одлучнпм и лаким кораком изађе из вагона. II чим jo] брат приђе, она једним покретом, који одлучношћу и грацијом изненади Вронског, загрли брата левом руком око фрата, иривуче га брзо к себи и пољуби. Вронски је гледаше, не скидајући с ње очију, и осмејкиваше се, не знајући ни сам чему. Али сетивши се да га мати чека, он опет уђе у вагон. — Је ли да је веома љупка? —'рече грофица о Карењи-