Дело

86 Д Е Л 0 енергично стиште руку и кад је јако и смело задрма. Она изађе брзим кораком који је за чудо лако носио њено доста пуно тело. — Веома је мила, — рече старица. То исто је мислио и син. Он ју је пратио очима док се не сакри њена грациозна појава, и осмејак му застаде на лицу. Он виде кроз прозор, како она приђе брату, узе га под руку и поче му нешто жпво говорити, нешто што очигледно не имађаше никакве везе с њим, Вронским, и то му би криво. — Па, maman, јесте ли потпуно здрави? — понови он, осврћући се мајцп. — Све је добро, одлично. Alexandre је био врло љубазањ II Marie се пролепшала. Она је врло лепа. И она опет узе причати о оном, што ју је највећма занимало: о крштењу унука, због чега је ишла у Петроград, и о нарочитом благовољењу које је цар указао њеном старијем сину« — Ево и Лаврентија, — рече Вронскп, гледајући кроз прозор, — сад да идемо, ако хоћете. Стари управитељ грофичин, који је путовао с њом, уђе у вагон и јави да је све спремно, и грофица се диже да иде. — Хајдмо, сад нема много свега, — рече Вронски. Собарица узе торбицу и псетанце, а управитељ и носач друге торбе. Вронски узе мајку под руку, али кад излажаху из вагона, на једанпут неколико људи уплашених лица протрчаше поред њих. Протрча и шеф станице са својом капом чудновате боје. Јамачно се десило нешто необично. Свет је трчао натраг. „Шта?... шта?... где?... пао!... прегажен је!...“ чуло се међу пролазницима. Степан Аркадијевич, држећи сестру испод руке (њихова лица беху такође унлашена), врати се и застаде на улазу у вагон, избегавајући светину. Госпође уђоше у вагон, а Вронски и Степан Аркадијевич пођоше за светом да дознају појединости те несреће. Чувар, да ли зато што је био пијан, или што се одвећ умотао на јакој зими, тек није чуо да се воз враћа, и воз га је прегазио. Још пре него што се Вронски и Облонски вратише, госпође су дознале те појединости од грофичина управитеља. Облонски и Вронски беху видели нагрђен леш. Облонском је очигледно то било тешко. Он се мрштио и изгледало је, е је готов да заплаче.