Дело

АНА КАРЕЊИНА 87 — Ах, то је грозно! Ах, Ана, само да си видела! Ах, страхота! — понављаше он. Вронски је ћутао и његово лепо лице било је озбиљно, али сасвим мирпо. — Ах, да сте само вндели, грофице, — говораше Степан Аркадијевич. — И жена му је овде... Страшно је да га човек погледа... Она је пала на његово мртво тело. Веле да је он био једини хранитељ огромној породици. Ето то је страхота! — Да ли бисмо могли нешто учинити за њих, — узбуђеним шапатом рече Карењина. Вронски је погледа и одмах изађе из вагона. — Сад ћу доћи, maman, — додаде он, окренувши се на вратима. Кад се он после неколико минута вратио, Степан Аркадијевич је већ разговарао с грофицом о ноеој невачици, а грофица се нестрпљиво освртала на врата, очекујући сина. — Сад можемо ићи, — рече Вронски улазећи. Они изађоше заједно. Вронски је ишао напред с мајком. Позади је ншла Карењина с братом. Код излаза приђе Вронском шеф станице, који их стиже. — Ви сте дали мом помоћнику двеста рубаља. Будите тако добри и реците, коме их намењујете. — Удовици, — рече Вронски, слежући раменима. — Не разумем, шта ту још треба питати. — Дали сте? — викну Облонски иза његових леђа, и стегнувши сестрину руку, додаде: — То је врло лепо, врло лепо! Је ли да је то красан човек? Клањам се, грофице. И он и сестра застадоше, тражећи њену служавку. Кад они изађоше, кочије Вронских већ беху одмакле. ЈБуди који улажаху, још једнако се разговараху о оном што се догодило. — То је страшна смрт, — рече неки господин, пролазећи поред њих. — Веле да је преполовљен. — Напротив, ја мислим да је то најлакша смрт, тренутна, — рећи ће други. — Како не предузму мере да се то не деси, — говораше трећи. Карењина седе у кочије, и Степан Аркадијевич с чуђењем опази, да јој усне дркћу и да се она једва уздржава да не заплаче.