Дело

98 Д Е Л 0 Синоћна забава била је величанствена. Нисам се бог зна како провела, јер... једила сам се. Сиромах Еуђенио још се мање провео но ја. Био је на трњу. Између две ватре, замисли! Пиши ми у Милан, на пошту, као и увек. Бијанка, Бијанка моја, кад би знала како патим! Ох, што ниси овде, крај мене? Што ниси уза ме у овом ужасном тренутку мога живота? Једино ти могла би ме утешити којом речи; ти једина могла би ми учинитп добро ; ти једина могла би, може бити, да ме спасеш да не полудим. Шта да радпм? Шта ће бити са мном? Све је свршено! II за увек! За увек, дакако, јер Еуђениова честитост спречиће му сваки уступак, сваки заборав, сваку слабост. Он је отпутовао, јутрос, и рекао ми је да се нећемо видети никада више. И одржаће реч! Отпутовао је и молио ме да му опростим. — Рекао сам ти, — казао ми ie, — нанео сам ти бол и против своје воље. Опрости ми, Дели. Немам снаге, немам одважпости, Бијанка, да ти испричам редом шта се догодило. Довољно је да ти кажем ово: она, Ђуљелми, открила је све, и изненадила нас је, прекјуче, у Еуђенијевој кући. Дошла је тамо први пут, јер у његову кућу није хтела никад улазити, бојећи се да се пе компромитује. Састајали су се на другом месту. Али прекјуче је дошла, као што долази изневерен муж да на делу утврди браколомство. Боже! какав призор! Кратак, ужасан по својој простоти, по умерености свога колорита. Права комедија, али у жалосној стварности! Ћаскали смо у салончићу као што смо, по неколико сахата, радили сваки дан. Наједанпут чусмо у побочној соби неко узрујано шапутање, као нечије наваљивање да уђе. Потом се врата широм отворише и уђе она, сва бледа и дрхтећи као прут. Ја се запрепастих кад то видох. Еуђенио наједанпут устаде и пође к њој. Али она га једним знаком задржа, као да хоће да рекне: „Не бојте се; нећу правити скандал.“ — После неколико тренутака промрмља му: — Дакле, била је истина. Имате љубавницу. Затим, после малог одмора: — Требало је, барем, да будеш одважан и да ми кажеш!