Дело

100 Д Е Л 0 свако вече и иде на сваку игранку. Листовп спомињу њено име. Веле да јој се мушкн удварају. Да ли га је икад волела? Да га је волела, зар би се могла утешитп онако лако? Би ли могла заборавитп онако лако? II има света који њено држање назпва достојанственим. Будалаштине! Ја, да сам у њеној кожп, а заљубљена овако као што сам, убила бих га... Где је Еуђенио? Ко зна? Ох! како бих била рада да му пишем! Како бих била рада да одем за њнм кад бих могла! Кад бих знала где је, нашла бих пута и начина да му одем; и пала бих пред његове ноге, и нреклињала бих га да ме задржи код себе... за цео живот! Твоја су ппсма, Бнјанка, добра и нежна, али не могу да ме умире. Можда би ме могле умирити твоје речн. Али не можеш доћи! не можеш! Не бој се за мене. Мој муж је добричина, и ништа више. Не разуме ништа. Кад дође кући и нађе постављен сто, не тражи ништа више. Да, загрли ме понеки пут. И ја се пустим да ме грли: зажмурим н мислим на све друге само не на њега. То је пијанство, занос. Надајмо се да ће нроћи, иначе учинићу крај животу... Кад бих имала дете, барем!... Али не, моја сурова судбина лишила ме је и те радости. Осећам да бп ми то сад била утеха, лек, може бити... 13 марта 1889. ...Свеједно! Ако је тако суђено, нека тако и буде! Намучила сам душу и тело за ова два месеца. Туга је сваки дан све већма расла место да опада. Омршавела сам, нисам јела, нисам спавала. Напослетку је то опазио и мој муж. II помислио је да сам болесна, те ми је препоручио да поново почнем живот од лањске зиме; да идем у друштво, да се разонодим. — Твоја је природа. Аделина, таква, да се не можеш прилагодити сувише мирном животу — рече ми он. — Потребно ти је да се крећеш, да удишеш чист ваздух и да си на светлости. Што ћеш непрестано у кућп? Башто не идеш више ка тетки, ка Клелији, или ка Росијевој? Па у позориште, понекп пут? Видећеш, пријаће ти.