Дело

10 L ПЛАВОЈКА — Да, пријаће ми. И послушала сам савет. Има петнаест дана, Бијанка моја, како жнвим махнитим животом. Хоћу да се угледам на Ђуљелмијеву. Управо хоћу с њоме да се такмичим. Одлазнла сам Клелији, али мијетамо било досадно. Нема више њега! Растужује ме онај салончић. Одлазим ка Росијевој. Код ње има много света, много женских, много младића. II удварају ми се! Један између њпх, коњички поручник маркиз Ћентомонти — један Наполитанац, глуп као и његова сабља, рекао ми је да је смртно заљубљен у мене. Па онда водим тетку у иозориште. За Скалу узимам ложе за свој новац, а она мисли да то плаћа Џемс, који опет и не сумња да нх не плаћа тетка. Проводим по неколико сахата код кројачице, којој рачуне исплаћујем меницама. Како ће се платити те менице, сам ће Бог знати. Не мари ништа! За мене је главно да успем предати све забораву. Ако постигнем циљ, једног лепог дана исповедпћу све свом мужу (у погледу финансија, разуме се!), и, као покајница вратићу се свом простом животу који сам оставила, ти то знаш, не из капрнса, не из таштине, не пз лакомислености, него по сили зле коби, оне зле кобп што ме у стопу прати. Чини ми се да сам се до сад мало излечила. Опијам се, морално, свако вече. II враћам се кући весела, узрујана, веома узрујана. То се веома допада моме мужу... који се радује што моје здравље почиње напредовати. А ти, Бијанка, молим те, немој ме једити својим писмима која, од неко време, почињу поста.јати досадна. Остави ме да радим оно што хоћу. У најгорем случају, крај Џемсове постеље неирестано виси револвер. Твоја Аделина. 31. марта 1889. .... Њега или кога другог, зар не? Боље њега који је глуп и маркиз, говори са „рр“ и носи свилене гајтане. Дотле сам дошла! И кад се обазрем, видим да сам превалила врло брзо пут и да сам отишла даље но што сам мислила. Удала сам се нема ни пуне две године! Не чудим се много, и не плашим се. Кад бих хтела да се правдам у својим очима, рекла бих да је тако хтела судбина.