Дело

102 Д Е Л 0 Мршаво оправдање, али зар га имају бољег жене које греше? Признајем да тако звани честити свет има потпуно право да ме осуђује. Али ме се то ништа не тиче. Толико сам постала неосетљива, да се подајем човеку којега не волим: замисли, дакле, да ли могу марити за суд који би се изрекао о мени! Чиниће ти се да има претеривања у овоме што ти пишем. Не. Љубавница сам маркиза Ћентомонтиа, јер је... то хтео он. Између њега и мога мужа, више волим мога мужа. И тиме се објашњава зашто Џемс није посумњао у моју верност никад, нити сумња сад, сад још мање него икад; није могућно да он сумња да на свету има човека који би ми се допадао више но он. С-амо што мој муж има ту махну што је цео дан ван куће. Дан је много дуг. II кад се намучим по неколико сахата мислећи на моју прву и једину љубав, на Еуђениа, и то мучење постане пароксизам, онда ме у очајању, што ме обузме, нека надчовечанска сила, коју не покушавам да сузбијем јер знам да је несавладљива, нагна да се обучем, да јурим по нољу, ка кројачици или модискињи, потом у салончић које пријатељице где виђам жене које имају љубавника, мужева који издржавају балеткиње, изневерених жена, људи који знају и који пуштају да ствари теку како теку. II првом коњичком поручнику који ми се приближи и прошапуће: „Дао бих вам живог!“ одговорим: — „Ох! не треба ми толико! разонођавајте ме по два сахата дневно од оних дванаест бескрајних сахата за време којих се мучим и трпим досаду... и бићу вам захвална.“ Морално осећање се изгуби, нестане га, тако да после греха, нема чак ни кајања. Па чак и моји утанчани и аристократски укуси губе се мало по мало. Некада сам тражила у човеку отменост. Али отменост интимну, урођену, дубоку, потпуну, у мисли и облику; отхменост душе и тела; у речима и осећајима; у интелекту и понашању. Сад је више не тражим. Задовољавам се спољашношћу: каквом маркиском круном на балчаку од сабље; каквим мало бољим мирисом на рупцу. И најлуђе бљутавости не драже ме више, па ма биле п са „рр“ изговорене. Као што видиш, срљам у пропаст. Нећу да оставим Ћентомонтиа. Зашто да га оставим? Досадиће се њему, пре нли после; или ће променити гарнизон. За њим ће, вероватно, доћи други. Ко зна, можда се тада нећу обазирати ни на отменост спољашних форми?