Дело

ПЛАВОЈКА 109 дана кад се подаду подигпу немилосрдну брану између прошлости н будућности, заборављајући све из нрошлости, као да су постале друго биће и као даје чак новој куртизанки ускраћена моћ сећања. Али Бијанка се сећала прошлости, сећала је се ненрестано; а из сећања се рађаше гнушање и туга. Због тога а не због лакомислености, не због необуздане таштине, као што су мислили њенн нријатељн — она није никад уносила практпчног смисла у своју професију, никад није успевала да себи постави какав циљ, који би требало да постигне: богатсво. Никад нпје нпшта остављала на страну, ма да је била у мсгућностп да то чини. Више пута, у најнеутешнијим тренутцнма, трошнла је добивени новац на најглупље ствари. Хтела ]е да живи од данас до сутра, добро или зло, како јој донесе срећа или случај. II живела би тако и даље, јер јој је усуд досудио такав живот; и не би тежила да, живећи животом куртизанке, стекне нешто па да — као многе њене друге — куии поштење и поврати поштовање света. Мисао да се обогати није јој нпкад падала на ум; или, ако је кад и долазила, улевала јој је ужас. Злато, које би је подсећало сваки час како је стечено, понижазало би је више него оно ти, којим су је ословљавали пријатељи. Вратила би се дакле у Париз, да отпочне свој живот, још неутешнији, још гнуснији но пре. До сада јој је нешто мило, добро, чисто веселило кућу: њена кћерчица. Внше пута, кад год није била обвезана силом околности да се обуче, накинђури и прима, кад год је могла одати се тој раскошп да затвори врата од свију, она би се но неколико сахата а кад и кад по цео дан повукла у једну собу, одвојену од осталих одељења, и иредала се уживању што је само мајка. Та соба бејаше њен храм. Нико ту није крочио: чак нп мирис иити одјек корупције нису допирали тамо. Ту је била њена кћерчица, ту је био њен живот. II љуљушкала је, и певала јој старе песмице, и цупкала је на колену, у бескрајној пежности. Ако би јој, тре нутно, дошло да намршти чело из једа којп јој задаваше изглед за будућност тог створења без оца, она је убрзо затим отурала сваку тужну мисао, задовољавајући се данашњим блаженством: те је још већма волела мало створење које јој