Дело

НАУЧНА ХРОНПКА 117 лако пливање и нечујно тарење у сунчаним зрацима. Па тек што би минула она оштра светлост сунчевих зракова и њих би одмах нестало испред наших очију, као да их прогута недогледна област нашега чула вида, И онда, кад у светлости видимо такав развејанп прах, ииак не можемо да запазимо облик у ових ситнпх тела, не можемо никад рећи, да ли су округла илп ћошкаста; н ако их под прстима непрекидно иритискујемо у огромним масама, не осећамо никакав физички отпор и не чине нам никакву сметњу, да уз њихов рој и гомнлање испред наших очнју чптамо најситнији рукопис; ова нам се тела прнвидно чине, као да су без одређена облика, без сопствене тежине, — управо као нека „безтелесна“ или нематеријална тела, која, зар, као таква могу се зампшљати на крајној међи материјална твбрења. Након таква размишљања бацнћемо сада поглед на астрономију и науку о атомима. Наше сунце, тај урнек материјалне величине, тај импозантни колос наше системе светова — у самој ствари таквоје козмичко тело, као што су н милиуни других у непрегледну васионском простору. Централна тачка наше сунчане области у самој ствари изгледа, као неки незнатан кут у ма какву запећку огромна козмоса. Човек, који је тако дуго и тако јогунасто заступао хомоцентрпчки спстем у васионп, замишљајућн себе сама као ередсредну и полазну тачку у васионску творењу, који је морао потад да напусти и геоцентрички поглед на ово питање, јер по његову ранијем мпшљењу, земља је била центар свуколикој васиони, — тај управо горди човек увидео је, напоследак, да је његово колосално и јединствено сунце једва толико у васионскоме простору, колика је и каква је људска индпвидуа у овој непрегледној вреви и насељености земљиних становника те расе. Онај ситни прах, што нам, овда онда, на осунчану ваздуху, прелеће испред очију тихо н лако, који једва занажамо на крајњој међи својега догледа како се развејава и тиска, изгледа под микроскопом као нека огромна гомнла круиних тела, састављених пз разноврснпх материја органска и неорганска порекла. Кад бисмо свако од ових посамитих тела једно од другог одвојили и неко од њих и даље згодно усптнили у његзве најмање делове, који су такве незнатне величпне, да потад небисмо могли ни замислити да ћемо их моћи угледатп нп кроз