Дело

118 Д Е Л 0 најјачи микроскоп, — најновија открића ипак нас утврђују, да су и такви најмањи делићи састављени из врло многих оделитих облика материје, да свако од њих преставља за се неки универзум, засебни свет у материјалној природи. Само један летимичан поглед на ноћно звездано небо открива нам огроман рој непребројних звезда. Све што у томе простору видимо, изузев неколико планета нашега сунчаног система и њихових нратилица, трабаната, — све друго су сунца и то сунца других удаљенијих васионских светова. Већем броју оних звезда, што их видимо голим оком, тачно знамо путе и законе њихова кретања. Најпоузданијом тачношћу знамо, које и какве путеве прелазе и на коме ће се месту када затећи након неколико одређених дана, минута и секунада. Па уз све то, ипак су се такви непрегледни путеви, како по њиховој огромној дужини тако и необичној удаљености, на којима се непрекидно крећу та козмичка тела, могли запазити и посматрати са површине наше малене планете. Ако н. пр. речемо, да се планета Сириус креће тако и тако, значи да само њен пут, који она учини према земљину путу или, највише, према одређеној тачци прелази наш сунчани систем. Па шта би се, токорс, противило и такву мишљењу, да у заједници са свима оним познатим звездама џиновским кретањем непрекидно прелетамо у одређеноме правцу или у некоме затвореном елиптичном путу кроз бескрајни васионски простор? Шта бисмо, такође, могли изнети против такве замисли или тврђења, да тај укупни звездани свет, тај џиновски рој, представљен у милиунима милиуна сунаца и милијарде пратилица, укупно узети, понова представљају цигло један козмички свет, каквих има безбројно у васионскоме простору, и да се такав хпперсистем становито находи у некоме заједничком путовању кроз тај бескрајни простор, свакад упућен даљем одмицању или да кружи около некога централног сунца, чија би област, дакле, запремала опет тако многе хиперсистеме, као што су сунца нашег звезданог неба? За ову хипотезу, од како је већ инагурисана у астрономској науци, нема никаква противна тврђења, не зато, што би она била посве исправна, него што нашем органу вида, нашем оку, недостаје она Архимедова тачка, коју земљин пут не прелези, не додирује, којаје, дакле, према васионскоме простору одиста усамљена или како бисмо друкше рекли — у мирну стању.