Дело

124 Д Е Л 0 разумемо и осетимо оно што и писац љихов, оних тренутака када их је писао. Оне покрећу, дирају ону жицу меланхолије и сентименталности, што се налази код нас свију, а која само онда даде живота од себе, када их додирне неко осећање слично нашем, нешто што смо и сами доживели и преко чега је време покушало бацити вео заборава. И поред тога што су готово све испеване у сонетској форми опет су пријатне за читање, нису натегнуте, имају доста добру технику. Нађе се где где и неправилности у ритму и незгодних или чешће употребљаваних сликова, али ипак све то не мења утисак који чини ова тужна књига. Колику кулминацију достиже његов бол најбоље нам сведочи песма: „Завет“, у којој тужно узвикује: — Немојте ми руке прекрштати, Јер ми живом беху савезане. Немојте ме у цркву носити, Јер кад год 'сам у Бога молио Он се свагда молби оглушио. Чело главе крст ми не стављајте Јер сам био распет за жизота. Кад је цео живот пелен био Нашто ће ми мртвоме босиљак? Кад је живот препун трња био Нашто ће ми после смрти ружа? А шта је, по његову мишљењу, за њега песма, то вам најбоље казује „Моја Песма“, а нарочито њезин завршетак: — Тихо, безгласно, немо оплакују ми струне Скрхане лепе снове; Са очајне ми душе крупне се сузе круне, И то се песмом зове.... Наду на бољи и веселијн живот убила је његова црна бољка, његово „зло“, и он у безграничној тузи својој, у песми „Зашто?“ пева: — Што вечно туга, и јад, и бол расте? Што песма моја, тужна ниска ласте Без гнезда, вечно да Бога призива? Што вечно да сам бекрија а трезан?