Дело

126 Д Е Л 0 То је опроштај са оном коју је волео, којој он жалосно довикује: И срушише се лепи снови моји Крај тебе други пред олтаром стоји И свршено је! Ти си сада жена Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео Да Бог да сунце среће да ти сија! Све што год почнеш, свршила у срећи! Са твоје среће бићу срећан и ја. И сваког дана ја ћу да се молим, Кад звоно верне у цркву позива. Ја нисам знао да тако волим Проста ти била моја љубав жива! Чуј, Боже

Сва патња што сн писб њој, ко жени, Нек’ мимоиђе њу, и нека падне На онај део што је писан мени! Услиши ову молитву, о Боже! И душа ће ми мирно да почива IIII онда, када дође оно доба У ком ће земља тело да ми скрива, Чућеш и опет, са дна мога гроба: Ироста ти била моја љубав жива! Оно што је местимице било нејасно у његовим песмама објаснила је проза, која је исто тако интимна историја његова бедног живота. II када будете склопили ову књигу бола и нлача, и створите себи слику онога који јујеисписао крвљу свога срца, ви ћете тек тада нотпуно разумети оне његове речи: — „Ја немам ништа до гробова и болова својих, и болове своје посвећујем гробовима својим...“ С. Д. Петровић.