Дело

144 Д Е Л 0 нисам ни најмање крива, кад ме господин, по свој прилици, ппак неће оставити на миру ?! . . . Ово је напаст! Ја заустих да нешто речем у истом смислу, а баш у томе тренутку поред нас прође један достојанствени свештеник. — Гоеподине! —- ослових ја тога свешгеника, што учини да се он заустави — овде је један неспоразум, једна забуна, притом једна велика непријатноет за ову госпођу . . . Ако сте истински свештеник, у шта немам разлога сумњати, онда је ред

И после тога не знадох шта даље да речем. — Господине! — обрати му се и госпођа врло потресенпм гласом — ја овде сасвим невпно страдам! Достојанствени свештеник одмери испитљивим погледом и униформисано лице и збуњену жену, и онда важним гласом рече: — И ако сам члан конзпсторије, ја брачне спорове не расправљам на улици. — Али, господине! — очајним гласом повика несрећна жена — овај госиодин нити ми је муж, нити га у опште знам и познајем, а међутим ме беди да сам га гурнула! ... Је ли то судбина сваке смерне удовпце ? ! — Е, то је онда друга ствар — рече свештеник, поглади се по бради и приђе опарнпченим странама. За мене тај тренутак би као поручен, те се, са обзпром на оно што сам раније лично претрпео, поклоних и журно продужих свој пут. (За пзвињење наведох случај да ми је дете на самрти, и ако деце немам.) Шта је даље било, не знам. али сумњам да је и достојанствени свештеник у овој прилици могао проћи без велике главобоље и секирације. Сиромах свештеник ! * Сад, у ово последње време, чујем да је то исто униформисано лице почело бедити чак и трамваје да га гурају! Али му то ипак ништа не смета да у свечаним прпликама и на званичним парадама окити своје јуначке грудп са више од пола килограма разних ордена . . . 40* Чеда Попови*.