Дело

162 Д Е Л 0 редан, у Немачкој као и у целој Јевропи. Поверење и страх koj'ii улива општи су. . . Кнез не признаје никога за старијег од себе осим Цара, под погодбом да он сам буде тумач његове воље. Навикнут, од давно, на најпотпунпју независност. он најмању напомену узима као вољу за отиор, и жури се да га угуши нервозном нестрпљпвогаћ}" и гвозденом вољом. ..ul У самој стварп, кнез Бизмарк, пошто је Русију довео пред суд, намерава да је шгеди колико год може. Он је свестан о опасности коју би донела Немачкој одсудна еволуција руске политике.1 2 Али он има и другу намеру врло вешто изведену и припремљену: довести у супротност Енглеску и Русију да би, на крају крајева, према тим Силама, играо улогу т р е ћ е г а к о ј и с е р а д у ј е. Ако се рат и пзбегне мудрошћу двеју влада које су се сложиле пре него што су ступиле на Конгрес, моћи ће се бар учинити да преостане од њихове свађе квасац, који ће их за дуго још одржавати у стању узајамне заоштрености. Држање Бизмарково према Француској и према источанским силама, а нарочито ирема Турекој, исто је тако марљиво прорачунато Долазећп на Конгрес, Француска је дала доказа о доброј вољи и помирљиву расположењу. На томе су јој захвални. У осталом, она им је потребна, штеде је. Политика топлог и хладног „туша“ и даље постоји, али са видним ублажењем. То је за то што су се узајамни положаји изменили; нема никакве користи да се једнако дражи нација чије се снаге опорављају н која, вративши се у круг јевропских Сила, може постати тачка ослонца за противне комбинације. Што се тиче Турске, чији је опстанак и територија у питању, с њоме ће се поступати као са побеђеннм. Нека она и не помишља да буде препрека многоструким плановима шефа Јевропе. Треба да б^-де п сувише срећна ако је пзвуку из провалије у коју је запала! „Кнез је толико обузет политичким инстиктом, да управо и нема ни пријатеља нп непријатеља по срцу. То је у опште 1 Непздатп Мемоарп Каратеодорн-паше о Берлпнском Конгресу. 2 Та тактика Бизмаркова исказана је у врло жпвом изводу. овом фразом кнеза Антонпја Холенцолерна сипу, кнезу Карлу (априла 1877 г.): „Бпзмарк хоће потпуно да пзолује Русију п Француску да би пмао одрешене руке.“ ■]. đe Witte, loc. cit. (стр. 289.)